Danas sam obula svoje bele cipelice koje sam kupila prošlog leta, našminkala se rutinski, stavila pola starog hleba i flašicu od pola litre vode u tašnu i otišla sa malim piletom u grad da hranimo golubove. Obećavalo je da će biti lepo popodne - i bilo je. Idila. Nas dvoje sami, sunce, toplo, njegov smeh i radost zbog kojekakvih sitnica koje, mi veliki, često uopšte ne primećujemo.
Vozili smo se autobusom, to je poseban doživljaj. I to - “naopačke”. Uz sve moje napore da mu objasnim da su samo sedišta okrenuta na drugu stranu, vožnja “naopačke” je ostala misterija. Polako do suncem obasjanog Miletića, gomila golubova i osmeh na njegovom licu - neprocenjivo zadovoljstvo. Konačno smo sami, posvećeni jedno drugom. Mrvicu po mrvicu, strpljivo sam čekala da potroši sve zalihe starog hleba koje su mogle da stanu u jednu žensku torbu. Onda smo promenili lokaciju i klupu, trčali po stazi pored pozorišta diskutujući o toj ogromnoj beloj zgradi. Okolo je cveće, šarenilo… Ma divno je, šta da vam kažem, sve je na svom mestu, sve je veselo, osunčano i baš kako treba.
Ali, ne može priča da bude savršena. To ne ide tako. Ustvari, on se proveo sjajno, to su potvrđivali njegovi rumeni obrazi i neprestan smeh.
Moje mrgođenje je počelo već kada smo sedali u autobus kada mi je vozač strpljivo, nakon što sam mu dala novac za kartu, rekao da treba još deset dinara. Ok, rekla sam, ne vozim se autobusom i ne znam koliko košta karta. Poslednji put je koštala 60 dinara, ja sam dala 70, u slučaju da je poskupela. Ali, prevarila sam se, sada je 80 dinara. Pa to je litra goriva, pomislila sam! U samo jednom pravcu. Ok, zadovoljstvo je sada bitnije. Dodala sam još deset dinara.
Milion pitanja usput, i milion odgovora. Izašli smo iz autobusa kod Futoške pijace. Gužva, svi nešto nude, saleću me, samo što mi ne gurnu tri para čarapa za sto dinara u tašnu. Deca na svakom ćošku sede musava sa činijicom ispred sebe i po kojim gvozdenjakom. Mama, šta radi ovaj dečak, zašto drži bebu?
Gorak ukus. Kako objasniti detetu koje je ušuškano u svom toplom i veselom svetu da nisu sva deca srećna? Pokušala sam i nekako mu objasnila, dečijim rečnikom, da me razume. Odneo mu je nekoliko gvozdenjaka i obojica su se nasmešili i bili zadovoljni. Ja sam u tom trenutku bila i ponosna i tužna.
Kada smo potrošili hleb s početka priče ugledao je balone, one velike koji se šarene i zbog kojih roditelji obilaze taj deo u širokom luku. Ali, hajde, bili smo u karantinu mesec dana dok nismo preležali dečije bolesti pa sam progutala i prišla balonima. Izabrali smo dva. Jedan za njega i jedan za batu. Čika nije hteo da spusti cenu, kaže ne može! A da se inatim - ne vredi - rastužiću dete. To je bio njegov obećani dan. Dok sam vadila novac iz novčanika, pritrčava mi žena i moli me da pomognem deci u Zvečanskoj kupovinom uskršnje čestitke ili časopisa Maštarije. O Bože, sirota deca. Kada su deca u pitanju, slaba sam. Kupujem čestitku, iako imamo i mi našu decu u Domu i našu Sigurnu kuću i naš Dom u Veterniku i…..
I pored svega večeras čujem iskustva jedne bliske osobe sa prezentacije Kirbi usisivača od dve ipo hiljade evra koja je trajala tri sata i za vreme koje menadžerke, direktori i kojekakvi eksperti ubeđuju ljude da kupe spravu koja život znači i bez koje se ne može a deca na ulici prose, ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem.
Stvarno sam slomljena. Mi smo postali potrošači, ne ljudi. Saleću nas trgovci, svi bi samo pare da uzmu. Zato je sada marketing toliko došao do izražaja. To je postalo glavno zanimanje. Maratonska trka, pa ko je izdržljiv izguraće, ko nije, ostaće na početku ili će ga drugi pregaziti.
Da li je moguće da nam je svaki trenutak vezan za novac? Kažu ljudi da je u gradu lepše i bolje, da je lakše živeti u stanu. Svi bi da žive u garsonjerama od 38 kvadrata i da budu srećni. Misle da će biti gospoda. Onda se pitaju zašto su nezadovoljni, svi se nešto žale, hoće ovo i ono, nemaju para i slično.
I na kraju priče, izlazim iz grada, samo desetak minuta vožnje i isto toliko kilometara dalje. Dvanaest procvetalih višanja u mom dvorištu i jedna trešnja, zelenilo, narcisi pored kapije, lale i đurđevci će se otvoriti za koji dan. Mir. Na ulici se deca smeju i igraju, komšije razgovaraju, svi su veseli i nasmejani. I niko me ne ubeđuje da nešto kupim. Nema reklama i oglasa, ne saleću me i ne traže da potrošim novac i kupim koji trenutak zadovoljstva. Divno je.
Da li sam spavala svo ovo vreme? Ne uklapam se nekako, svi prebrzo žive a ja se opirem. Ne želim da budem samo potrošač jer je tako lepo u mom dvorištu kada procvetaju voćke i kada sve ozeleni. Volim svoj posao i zahvalna sam što ga imam i što mogu da uživam u svemu i budem sa mojim malim pilićima. Bez obzira na sve, opet ćemo hraniti golubove i opet ćemo se voziti “naopačke”, daćemo dečaku gvozdenjake a balone ćemo možda i obići. I biće nam opet lepo.
Fascinira me količina informacija koje su danas dostupne i način na koji se do njih može doći. Nisam tremaroš i mogu se uhvatiti u koštac sa svakim problemom, otvorena sam za mnoge opcije i volim poslovne izazove. Pisaću vam o tome kako izgleda biti web dizajner, zaposlena mama dva predivna mala bića, kreativna ličnost, samostalan preduzetnik, slobodni umetnik, predavač, supruga zaljubljenika u fotografiju.
Ovo je verovali-ili-ne moja prva 
I ako nemate mogućnosti da kupite fotografiju uvek postoje servisi koji vam omogućuju da ih koristite besplatno. Najpoznatiji takav servis je 
