Jednom davno, pozvali su me na razgovor po preporuci da učestvujem na tenderu za izradu web sajta jedne velike kuće. Naravno da sam se rado odazvala, sva skockana kako to samo umem. Doterana i našminkana sa pripremljenom podebljom fasciklom u kojoj sam nosila svoje reference (a tada ih je već bilo više od 30) i sa svojom radnom biografijom, kako su zahtevali. Te formalnosti sam ispoštovala.

Odem na zakazano mesto u zakazano vreme, petnaest minuta ranije, da budem komotna. Ušla sam, sjajan prostor, velika firma, mladi ljudi. Postave me za sto i kažu da čekam gospođicu iz marketinga koja će uskoro doći. Nisam bila ponuđena kafom, vodom niti bilo čime sličnim. Ok, shvatam da nije domaćinska kuća ili će me možda dotična gospođica ponuditi kada dođe. Nije da sam zahtevna, ali red je red.

Sedim već pola sata, dotična se ne pojavljuje. Već počinjem da se vrpoljim na stolici i gubim strpljenje. Mrzim kašnjenje i smatram da je vrlo nekulturno pustiti ljude da čekaju bez ikakvog objašnjenja. Prolazi još 15 minuta. Ulazi dotična gospođica, prilazi sva zadihana, skida kaput i šal i nešto dobacuje zaposlenima oko sebe. Očekujem „dobar dan“, topao osmeh, izvinjenje što sam je toliko čekala, upoznavanje i pružanje ruke. Ostajem u čudu jer marketing služba već u startu ne radi svoj posao.

Dotična gospođica seda za sto, sada se malo „izduvala“ i počinjemo razgovor o sajtu koji planiraju. Ona iznese svoju priču, ja dodam svoje komentare i to je otprilike bio ceo sastanak, trajalo je možda petnaestak minuta. Onda se dotična hvata moje fascikle, ofrlje je pregleda i kaže: „ko su ove firme za koje si radila, ja sam čula samo za Hamer“ (za Hammer Creative sam radila dva sajta) . I dalje ne mogu da verujem, ostajem u čudu. Ali, ni tu nije bilo kraja jer mi je kao poslednje pitanje servirano: koji sam fakultet završila i kako mislim da mi plate? Posle toga sam otišla i do direktorice u kancelariju, sa njom malo proćaskala; ona se pokazala kao vrlo fina i pristojna.

Vaspitana sam da budem ljubazna i učtiva i samo me je to sprečilo da dotičnoj kažem šta mislim. Pustila sam je da završi svoj monolog, zahvalila se, pokupila svoju fasciklu i otišla. Cena je bila korektna, plaćanje se moglo izvršiti na račun firme ili kao autorski honorar, to nije bilo sporno. Sporno je bilo sve ostalo. A i druga firma je bila u igri, znam i koja i bilo mi je drago što su me svrstali u rang sa njima.

Gorak ukus posle toga – svakako! Ali veliko iskustvo – nažalost, negativno. I posle svega, danas im plaćam 655,00 dinara mesečno za pretplatu (uskoro 800,00 dinara) jer nemam izbora u ovom mom sirotom predgrađu a sajt im je i dalje u isto toliko lošem stanju kakav je bio i pre par godina. Pa neka je, kada imaju dobru marketinšku službu!

Sviđa ti se članak? Podeli ga sa prijateljima.