Loš marketing, loš sajt – bez fakulteta nećeš da mi praviš sajt

//Loš marketing, loš sajt – bez fakulteta nećeš da mi praviš sajt

Loš marketing, loš sajt – bez fakulteta nećeš da mi praviš sajt

Jednom davno, pozvali su me na razgovor po preporuci da učestvujem na tenderu za izradu web sajta jedne velike kuće. Naravno da sam se rado odazvala, sva skockana kako to samo umem. Doterana i našminkana sa pripremljenom podebljom fasciklom u kojoj sam nosila svoje reference (a tada ih je već bilo više od 30) i sa svojom radnom biografijom, kako su zahtevali. Te formalnosti sam ispoštovala.

Odem na zakazano mesto u zakazano vreme, petnaest minuta ranije, da budem komotna. Ušla sam, sjajan prostor, velika firma, mladi ljudi. Postave me za sto i kažu da čekam gospođicu iz marketinga koja će uskoro doći. Nisam bila ponuđena kafom, vodom niti bilo čime sličnim. Ok, shvatam da nije domaćinska kuća ili će me možda dotična gospođica ponuditi kada dođe. Nije da sam zahtevna, ali red je red.

Sedim već pola sata, dotična se ne pojavljuje. Već počinjem da se vrpoljim na stolici i gubim strpljenje. Mrzim kašnjenje i smatram da je vrlo nekulturno pustiti ljude da čekaju bez ikakvog objašnjenja. Prolazi još 15 minuta. Ulazi dotična gospođica, prilazi sva zadihana, skida kaput i šal i nešto dobacuje zaposlenima oko sebe. Očekujem „dobar dan“, topao osmeh, izvinjenje što sam je toliko čekala, upoznavanje i pružanje ruke. Ostajem u čudu jer marketing služba već u startu ne radi svoj posao.

Dotična gospođica seda za sto, sada se malo „izduvala“ i počinjemo razgovor o sajtu koji planiraju. Ona iznese svoju priču, ja dodam svoje komentare i to je otprilike bio ceo sastanak, trajalo je možda petnaestak minuta. Onda se dotična hvata moje fascikle, ofrlje je pregleda i kaže: „ko su ove firme za koje si radila, ja sam čula samo za Hamer“ (za Hammer Creative sam radila dva sajta) . I dalje ne mogu da verujem, ostajem u čudu. Ali, ni tu nije bilo kraja jer mi je kao poslednje pitanje servirano: koji sam fakultet završila i kako mislim da mi plate? Posle toga sam otišla i do direktorice u kancelariju, sa njom malo proćaskala; ona se pokazala kao vrlo fina i pristojna.

Vaspitana sam da budem ljubazna i učtiva i samo me je to sprečilo da dotičnoj kažem šta mislim. Pustila sam je da završi svoj monolog, zahvalila se, pokupila svoju fasciklu i otišla. Cena je bila korektna, plaćanje se moglo izvršiti na račun firme ili kao autorski honorar, to nije bilo sporno. Sporno je bilo sve ostalo. A i druga firma je bila u igri, znam i koja i bilo mi je drago što su me svrstali u rang sa njima.

Gorak ukus posle toga – svakako! Ali veliko iskustvo – nažalost, negativno. I posle svega, danas im plaćam 655,00 dinara mesečno za pretplatu (uskoro 800,00 dinara) jer nemam izbora u ovom mom sirotom predgrađu a sajt im je i dalje u isto toliko lošem stanju kakav je bio i pre par godina. Pa neka je, kada imaju dobru marketinšku službu!

Sviđa ti se članak? Podeli ga sa prijateljima.
By | 2017-12-03T13:28:36+00:00 novembar 18th, 2008|Iz ugla Web dizajnera|10 Comments

About the Author:

Zaljubljenik u fotografiju, frilenserka u duši, veb dizajnerka, blogerka, urednica i idejni tvorac Foto IN zajednice, majka, supruga. Zabavljam se i razvijam radeći u stvaranju stock fotografije i videa već deset godina. Vodim foto studio za foto i video produkciju Fotostorm u Novom Sadu.

10 Comments

  1. Predrag Supurović 18. новембра 2008. at 20:03

    Ha ha, ma dobro si prošla. Kako sam se ja pre neki dan proveo na razgovoru za jedan posao, vec sam se bio pridigao da im se u sred sastanka zahvalim i odem, ali sam odustao od toga da, ako ništa drugo, ispoštujem sastanak.

    Stoji da u našim firmama izgleda ne mare mnogo za neke osnovne manire u najobičnijoj komunikaciji sa ljudima, naročito ako su to potencijalni poslovni partneri, ma o čemu da se radi.

  2. Deda 19. новембра 2008. at 09:26

    Kada sam odlucio da ustanem i odem sa sastanka koji nije vodio nicemu osim promocije dvojice djilkosa, moj partner, inace stariji gospodin, pravnik po struci mi je rekao , kada sam ga pitao: Da li ja moram da trpim ove gluposti?-, sledece:
    ,, I od najgorih mozes uvek da izvuces nesto pametno sto ce ti koristiti sledeceg puta i uopste u zivotu !,,
    Zbog te njegove recenice sam ostao i izgutao sve do kraja, a tek kasnije sam shvatio znacaj ovih reci….

    Neki ljudi pustaju filmove u svojoj glavi koje niko ne gleda, al je njima lepo i oni misle da im se moze…A tocak se uvek okrece…

  3. Maja Vasic 19. новембра 2008. at 12:47

    Zanimljiva konstatacija. Koliko god nekada situacija bila nepovoljna i teška, uvek se izvuče pouka i debelo iskustvo.

  4. oklobdžija 22. новембра 2008. at 06:29

    Priklj prikljucite se!
    Ma Onama onama

    su zaista duboko promišljeni slogani koji ostavljaju tragove u subliminarnoj svesti, dok neispravni linkovi uvode korisnika u inerakciju i pospešuju razvoj sposobnosti za humor i dobar ukus.

    Ne zna čovek da li da se smeje ili plače.

    Firme koje funkcionišu tako što se finansiraju iz drugih izvora gde važe neka druga pravila igre, ostaju nedodirljive, njima nije ni stalo. Osim položaja, funkcije, zarade…

    A to se odražava i u izgledu sajta koji ostavlja veoma loš utisak i slika je firme ili onih koji brinu o njenom ugledu.

    Iskustvo ti pomogne da u buduće to brzo prepoznaš i okreneš sa na pravu stranu.

  5. AjFile 24. новембра 2008. at 08:03

    Najbolje ili da kažem najtužnije od svega je to što oni i dan danas imaju tako ružan sajt. Svi imamo ovakva loša iskustva ali to je valjda tako u svakom poslu. Imam i sam par priča koje bih trebao (morao) objaviti i ovaj tvoj post me podseti da ih već jednom napišem :)) Mislim da sve te firme zaslužuju da budu imenovane. Uh malo sam osvetnički nastrojen, valjda gorak ukus još nije izlapeo. 😀

    Sve najbolje.

  6. Milan 26. новембра 2008. at 23:40

    Lepo je što si imala strpljenja da je sačekaš 30 minuta.

    Ja kakav sam, otišao bi posle 10. A možda i pre 🙂

  7. Miloš Spasić 27. новембра 2008. at 08:58

    U ovoj zemlji u državnim firmama nikog ne zanima pretrano kakav im je sajt, zato me uopšte ne čudi tvoje negativno iskustvo.

    Znam i za mnogo gore slučajeve…

    Ja bih def. otišao posle 20min. Ko ne poštuje tuđe vreme, sa takvima je slaba vajda da može uspešno da se realizuje bilo kakav posao.

  8. Maja Vasic 30. новембра 2008. at 18:07

    Ne volim nikome da okrećem leđa i volim izazove. Volim i svakome da izađem u susret, bilo da je mala firma sa vrlo malim budžetom ili velika kompanija koja ne pita za cenu. Loših iskustava će još biti sigurno, a ovo je samo jedan primer onoga sa čim se moje kolege svakodnevno susreću.

  9. Tea 30. децембра 2008. at 07:59

    :))) Dovoljno mi je bilo da vidim logo firme na stranici koju si ostavila i sve mi je bilo jasno.
    Nazalost realnost u nasoj zemlji je bas ovaj razgovor na kom si bila. Bahatost! Prepotentnost! Nekultura, kako licna tako i profesionalna. Iskreno ja se sokiram ako naidjem na pojedinca koji zna kako da se ponasa.

  10. Milena 22. децембра 2010. at 05:21

    Ma tako je to kada se radi sa velikima, mada ne mora uvek da znaci, sve zavisi sa kime se radi.

Comments are closed.