Dnevnik jedne Cyber mačke

Prošlo okupljanje OpenCoffee Club-a sam propustila, ali ovo prekjučerašnje nisam! Bila sam uzbuđena što ću upoznati nove zanimljive osobe! i isplatilo se. Uživala sam u društvu i bilo mi je drago videti osobe koje dugo vremena nisam srela. Neću ponavljati ono što je već rečeno ali ću svakako ovaj post začiniti sličicom nas tri “blogerke” koje smo svo vreme pretresale priče i događaje iz  iz cyber sveta (znam da mi Dragan neće zameriti što sam uzela njegovu fotku). Ostale fotografije pogledajte na FaceBook grupi.

Od kada sam svakodnevno počela da koristim Netvibes, FaceBook, Twitter i da (zaista) pratim dešavanja u cyber svetu, potpuno sam promenila način na koji vidim druge ljude sa kojima svakodnevno komuniciram (u pozitivnom smislu). Upoznati te ljude sa druge strane ekrana je ostavilo toliko snažan utisak da sam morala da podelim emocije sa svima vama.

Možda se nije se ništa specijalno desilo ako ste pasivni posmatrač, ali okupiti ljude koji se bave istim poslom kao i vi ili poslom koji ima dodirnih tačaka sa onim čime se bavite je zaista divno. Nadam se samo da ću sledeći put imati prilike da razmenim iskustva i sa ostalim prisutnim članovima sa kojima se ovog puta nisam mnogo družila jer smo bili daleko jedni od drugih. Web dizajneri, web developeri, programeri, web preduzetnici, blogeri, PR profesionalci i ostali profili koji imaju veze sa webom na jednom mestu!

Koliko god loših strana imale socijalne mreže i to što je zbog njih naš kompletan život na raspolaganju “velikom bratu” toliko ima i pozitivnih strana. Osim što smatram da su lična poznanstva sa osobama sa kojima svakodnevno provodimo vreme u virtualnoj zajednici neprocenjivo iskustvo, verujem da su to mnogi novi počeci koji će doneti nove projekte. Jer, toliko kreativnosti, znanja, ideja i iskustava na jednom mestu može samo da nas napuni pozitivnom energijom i da nam da elan za neka nova velika dela koja tek treba da budu učinjena.

(Na)čula sam za interesantan projekat ProdajLako.com, podsetila se projekta koji već duže vreme uspešno funkcioniše Beba Dolazi, upoznala harizmatičnu i dinamičnu Draganu Đermanović, interesantnu i vedru Jasnu Kamatović, videla i ostale kolege i saradnike (izvinjavam se, ali nisam svima upamtila imena). Nadam se da će sledeće druženje biti jednako posećeno i da će ženski deo imati pojačanje.

Šta se dogodi kada dizajn shvatate olako i kada mu ne posvetite dovoljno pažnje?
Članak koji sam pročitala pre dva dana je primer negativnog efekta koji može da ima olako shvatanje dizajna. Da li je u pitanju nedostatak sredstava da se angažuje dizajner koji će za potrebe jednog brenda osmisliti jedinstvene likove ili neka druga prepoznatljiva dizajnerska rešenja, ili je u pitanju samo nepažnja onoga ko se bavio dizajnom i koji je bez griže savesti iskoristio tuđ rad i ideju, ili je u pitanju nešto treće?

Činjenica je da u bilo kojoj oblasti gde ulažemo svoju kreativnost koristimo različite resurse kako bismo došli do ideja i pronašli inspiraciju. Ali neoprostivo je da se tuđ rad iskoristi uz prepoznatljiv brend i štampa na ambalaži nekog proizvoda koji mora da ima originalan dizajn.

“Milić tvrdi da likovi sa pelena nisu identični, već su prerađeni i samo podsećaju na likove iz filma, pa samim tim nisu obavestili tvorce ovog crtaća i nisu tražili dozvolu za korišćenje ovih likova na pelenama. Ključna razlika, prema Milićevim rečima, jesu te što na pelenama lik roze boje ima cvetić na glavi, a u crtaću mašnu, a zec na pelenama nema kosu između ušiju, a u seriji ima, dok je sve ostalo identično.”

Cvetić ili mašna, potpuno je nebitno. Bitan je koncept koji je korišćen uz brend. Da li je narušen kredibilitet proizvođača trenutno nije pitanje koje me interesuje ali je svakako tema o kojoj treba razmisliti. Iz mog (skoro desetogodišnjeg) iskustva znam da klijentu cena angažovanja dizajnera na nekom projektu vrlo često zvuči nerealna. Takođe nije redak slučaj da je rad dizajnera podcenjen jer veliki broj klijenata smatra da dizajn nije ništa više osim poznavanja Photoshopa i sličnih alata za crtanje.

Kada uporedim ovaj slučaj sa onim sa čime sam se susretala u poslu potpuno mi je poznata konstatacija koju su odgovorni izneli u vezi sa ovim slučajem:

“- To je bila greška. Pošto smo tražili likove koje bismo stavili na naš proizvod, poslata su nam ta tri crtana lika. Pretpostavljam da je moj prijatelj, lekar, koji nam je poslao ove likove, to našao preko pretraživača “Gugl”.”

Oni koji se ne razumeju u proces izrade i dizajna web strana, logoa, plakata ili bilo čega drugog vezanog za vizuelni identitet treba da prepuste taj zadatak onima čiji je to posao. Sasvim je jednostavno. Ali, i oni koji se bave dizajnom treba da znaju koliko teške posledice može da ima upotreba tuđe intelektualne svojine i koliko je neprikladno i loše koristiti tuđe ideje.

U nedostatku inspiracije sigurno većina nas poseže za pretraživačima, pregleda tuđe radove u potrazi za idejama. Međutim, nedostatak inspiracije nije opravdanje da se grafika preuzme sa Googl-a. Ako nedostaje inspiracije, uvek postoji alternativno rešenje, na primer da se koriste servisi koji prodaju fotografije, ikonice, crteže pa čak i video i flash fajlove i gotove web sajtove.

Danas kupovina fotografije nije ništa neobično i nepristupačno. A u nedostatku sredstava uvek postoje servisi koji nude besplatne materijale koje možete koristiti u svojim radovima.

Ako svako radi svoj posao savesno i odgovorno rezultati neće izostati pa čak i kada vreme to ne dozvoljava, kada nedostaje inspiracije ili kada nema dovoljno sredstava.

Na web sajtu izdavačke kuće “Kompjuter biblioteka” objavljeno je novo elektronsko izdanje knjige u kojoj sam korak po korak objasnila proceduru pomoću koje možete napraviti pozadinu za vaš desktop za Dan zaljubljenih. U okviru tutorijala korišćeni su različiti koraci koje možete primenjivati i u drugim situacijama, odnosno jednostavne procedure koje vam mogu olakšati rad.

Preuzmite knjigu u elektronskoj formi sa sajta Kompjuter biblioteke.

Preuzmite wallpaper 1680 x 1050 px (fajl je preuzet 103 puta).

Ljuta sam! I ovaj članak nema veze ni sa web dizajnom ni sa bilo kakvim tehnologijama. Ima veze sa besmislenim procedurama, sa našim lošim zdravstvenim sistemom i sa našim “evropskim standardima” u zdravstvu.

Opet kažem, ljuta sam i razočarana, očajna i tužna jer je naš zdravstveni sistem toliko loš da i kad imaš i hoćeš da platiš - ne možeš - a čak ni kao pacijent koji je hitan slučaj ne možeš da dođeš do uputa i izveštaja jer su procedure besmislene i stroge jer se za redovan specijalistički pregled čeka po mesec i više dana da bi se dobio papir sa kojim možeš da ideš dalje. A bez papira neće niko ni da primi pacijenta, jer, zaboga, takav je protokol, bez obzira na hitnost.

U Kamenicu aparat stiže u martu, u pokrajinskoj bolnici ne primaju preko reda čak ni ako platiš, prioritet su ležeći pacijenti, redovno i hitno se čeka po dva meseca, privatno se takvo snimanje ne radi u Novom Sadu, a put do Beograda je dalek i težak za pacijenta.

• Hoćemo u Evropu a ne možemo da stignemo do lekara kada nam je hitno potreban?
• Da li moramo da tražimo “vezu” na više strana pa ko uspe nešto da uradi?
• Šta će mi ta divna Evropa i evropski standardi kada su procedure toliko mučne i besmislene da se više vodi briga o protokolu nego o ljudskom životu?
• Da li ćemo, kada stignemo u tu Evropu, ceniti život malo više?
• Da li će nam ulazak u Evropu obezbediti kvalitetnije lečenje bez čekanja?
• Za čega idu pare koje plaćamo za zdravstveno osiguranje?
• Da li mi je za sve potrebna “veza”?
• Da li treba da uposlim još petoro ljudi da pomognu jednom?

Na samu pomisao da mi se može dogoditi da se razbolim mi se steže želudac. Čini mi se da u ovoj državi ne smemo biti bolesni.

Ljuta sam i pitam stručnjake, doktore i političare koji su smišljali procedure i doneli zakone - koliko treba da bude loše da bi se nešto promenilo na bolje, da bi se smanjile liste čekanja, da bismo svi mogli da dobijemo pomoć onda kada nam je potrebna?