Ljuta sam! I ovaj članak nema veze ni sa web dizajnom ni sa bilo kakvim tehnologijama. Ima veze sa besmislenim procedurama, sa našim lošim zdravstvenim sistemom i sa našim „evropskim standardima“ u zdravstvu.

Opet kažem, ljuta sam i razočarana, očajna i tužna jer je naš zdravstveni sistem toliko loš da i kad imaš i hoćeš da platiš – ne možeš – a čak ni kao pacijent koji je hitan slučaj ne možeš da dođeš do uputa i izveštaja jer su procedure besmislene i stroge jer se za redovan specijalistički pregled čeka po mesec i više dana da bi se dobio papir sa kojim možeš da ideš dalje. A bez papira neće niko ni da primi pacijenta, jer, zaboga, takav je protokol, bez obzira na hitnost.

U Kamenicu aparat stiže u martu, u pokrajinskoj bolnici ne primaju preko reda čak ni ako platiš, prioritet su ležeći pacijenti, redovno i hitno se čeka po dva meseca, privatno se takvo snimanje ne radi u Novom Sadu, a put do Beograda je dalek i težak za pacijenta.

  • Hoćemo u Evropu a ne možemo da stignemo do lekara kada nam je hitno potreban?
  • Da li moramo da tražimo „vezu“ na više strana pa ko uspe nešto da uradi?
  • Šta će mi ta divna Evropa i evropski standardi kada su procedure toliko mučne i besmislene da se više vodi briga o protokolu nego o ljudskom životu?
  • Da li ćemo, kada stignemo u tu Evropu, ceniti život malo više?
  • Da li će nam ulazak u Evropu obezbediti kvalitetnije lečenje bez čekanja?
  • Za čega idu pare koje plaćamo za zdravstveno osiguranje?
  • Da li mi je za sve potrebna „veza“?
  • Da li treba da uposlim još petoro ljudi da pomognu jednom?

Na samu pomisao da mi se može dogoditi da se razbolim mi se steže želudac. Čini mi se da u ovoj državi ne smemo biti bolesni.

Ljuta sam i pitam stručnjake, doktore i političare koji su smišljali procedure i doneli zakone – koliko treba da bude loše da bi se nešto promenilo na bolje, da bi se smanjile liste čekanja, da bismo svi mogli da dobijemo pomoć onda kada nam je potrebna?

Sviđa ti se članak? Podeli ga sa prijateljima.