Mama, šta radi ovaj dečak? Prosi, sine.

//Mama, šta radi ovaj dečak? Prosi, sine.

Mama, šta radi ovaj dečak? Prosi, sine.

Danas sam obula svoje bele cipelice koje sam kupila prošlog leta, našminkala se rutinski, stavila pola starog hleba i flašicu od pola litre vode u tašnu i otišla sa malim piletom u grad da hranimo golubove. Obećavalo je da će biti lepo popodne – i bilo je. Idila. Nas dvoje sami, sunce, toplo, njegov smeh i radost zbog kojekakvih sitnica koje, mi veliki, često uopšte ne primećujemo.

Vozili smo se autobusom, to je poseban doživljaj. I to – „naopačke“. Uz sve moje napore da mu objasnim da su samo sedišta okrenuta na drugu stranu, vožnja „naopačke“ je ostala misterija. Polako do suncem obasjanog Miletića, gomila golubova i osmeh na njegovom licu – neprocenjivo zadovoljstvo. Konačno smo sami, posvećeni jedno drugom. Mrvicu po mrvicu, strpljivo sam čekala da potroši sve zalihe starog hleba koje su mogle da stanu u jednu žensku torbu. Onda smo promenili lokaciju i klupu, trčali po stazi pored pozorišta diskutujući o toj ogromnoj beloj zgradi. Okolo je cveće, šarenilo… Ma divno je, šta da vam kažem, sve je na svom mestu, sve je veselo, osunčano i baš kako treba.

David i golubovi

Ali, ne može priča da bude savršena. To ne ide tako. Ustvari, on se proveo sjajno, to su potvrđivali njegovi rumeni obrazi i neprestan smeh.

Moje mrgođenje je počelo već kada smo sedali u autobus kada mi je vozač strpljivo, nakon što sam mu dala novac za kartu, rekao da treba još deset dinara. Ok, rekla sam, ne vozim se autobusom i ne znam koliko košta karta. Poslednji put je koštala 60 dinara, ja sam dala 70, u slučaju da je poskupela. Ali, prevarila sam se, sada je 80 dinara. Pa to je litra goriva, pomislila sam! U samo jednom pravcu. Ok, zadovoljstvo je sada bitnije. Dodala sam još deset dinara.

Milion pitanja usput, i milion odgovora. Izašli smo iz autobusa kod Futoške pijace. Gužva, svi nešto nude, saleću me, samo što mi ne gurnu tri para čarapa za sto dinara u tašnu. Deca na svakom ćošku sede musava sa činijicom ispred sebe i po kojim gvozdenjakom. Mama, šta radi ovaj dečak, zašto drži bebu?

Gorak ukus. Kako objasniti detetu koje je ušuškano u svom toplom i veselom svetu da nisu sva deca srećna? Pokušala sam i nekako mu objasnila, dečijim rečnikom, da me razume. Odneo mu je nekoliko gvozdenjaka i obojica su se nasmešili i bili zadovoljni. Ja sam u tom trenutku bila i ponosna i tužna.

Kada smo potrošili hleb s početka priče ugledao je balone, one velike koji se šarene i zbog kojih roditelji obilaze taj deo u širokom luku. Ali, hajde, bili smo u karantinu mesec dana dok nismo preležali dečije bolesti pa sam progutala i prišla balonima. Izabrali smo dva. Jedan za njega i jedan za batu. Čika nije hteo da spusti cenu, kaže ne može! A da se inatim – ne vredi – rastužiću dete. To je bio njegov obećani dan. Dok sam vadila novac iz novčanika, pritrčava mi žena i moli me da pomognem deci u Zvečanskoj kupovinom uskršnje čestitke ili časopisa Maštarije. O Bože, sirota deca. Kada su deca u pitanju, slaba sam. Kupujem čestitku, iako imamo i mi našu decu u Domu i našu Sigurnu kuću i naš Dom u Veterniku i…..

I pored svega večeras čujem iskustva jedne bliske osobe sa prezentacije Kirbi usisivača od dve ipo hiljade evra koja je trajala tri sata i za vreme koje menadžerke, direktori i kojekakvi eksperti ubeđuju ljude da kupe spravu koja život znači i bez koje se ne može a deca na ulici prose, ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem.

Stvarno sam slomljena. Mi smo postali potrošači, ne ljudi. Saleću nas trgovci, svi bi samo pare da uzmu. Zato je sada marketing toliko došao do izražaja. To je postalo glavno zanimanje. Maratonska trka, pa ko je izdržljiv izguraće, ko nije, ostaće na početku ili će ga drugi pregaziti.

Da li je moguće da nam je svaki trenutak vezan za novac? Kažu ljudi da je u gradu lepše i bolje, da je lakše živeti u stanu. Svi bi da žive u garsonjerama od 38 kvadrata i da budu srećni. Misle da će biti gospoda. Onda se pitaju zašto su nezadovoljni, svi se nešto žale, hoće ovo i ono, nemaju para i slično.

I na kraju priče, izlazim iz grada, samo desetak minuta vožnje i isto toliko kilometara dalje. Dvanaest procvetalih višanja u mom dvorištu i jedna trešnja, zelenilo, narcisi pored kapije, lale i đurđevci će se otvoriti za koji dan. Mir. Na ulici se deca smeju i igraju, komšije razgovaraju, svi su veseli i nasmejani. I niko me ne ubeđuje da nešto kupim. Nema reklama i oglasa, ne saleću me i ne traže da potrošim novac i kupim koji trenutak zadovoljstva. Divno je.

Da li sam spavala svo ovo vreme? Ne uklapam se nekako, svi prebrzo žive a ja se opirem. Ne želim da budem samo potrošač jer je tako lepo u mom dvorištu kada procvetaju voćke i kada sve ozeleni. Volim svoj posao i zahvalna sam što ga imam i što mogu da uživam u svemu i budem sa mojim malim pilićima. Bez obzira na sve, opet ćemo hraniti golubove i opet ćemo se voziti „naopačke“, daćemo dečaku gvozdenjake a balone ćemo možda i obići. I biće nam opet lepo.

Sviđa ti se članak? Podeli ga sa prijateljima.
By | 2017-12-03T13:28:34+00:00 april 7th, 2009|Nešto lično|14 Comments

About the Author:

Zaljubljenik u fotografiju, frilenserka u duši, veb dizajnerka, blogerka, urednica i idejni tvorac Foto IN zajednice, majka, supruga. Zabavljam se i razvijam radeći u stvaranju stock fotografije i videa već deset godina. Vodim foto studio za foto i video produkciju Fotostorm u Novom Sadu.

14 Comments

  1. drveni advokat 7. априла 2009. at 17:55

    Svet je toliko počeo da se „vrti“ oko novca da je to postalo strašno . . . tuga 🙁

    Bitno je da ste se vas dvoje lepo proveli i da nisi dozvolila da vam taj isti novac pokvari dan . . .

  2. mmilan 7. априла 2009. at 18:28

    Odlican tekst! Na zalost, sve je vise onih koji samo pokusavaju nesto da prodaju a sve manje onih koji zele da nesto stvore….

    Kao sto pise „Autostoperski vodic kroz galaksiju“: zemljani su mnogo nesrecna bica. Svi su nesrecni zbog malih zelenih novcanica, koje same nisu nesrecne.

  3. Miss Cybernaut 7. априла 2009. at 19:54

    Draga Majo, nije samo u NS tako mada se u NS najviše vidi ta gužva jer je ušoren i ne možeš da zamakneš, nema malih trgova i krivih ulica… Ako je za neku utehu kada je lepo vreme čak i Beograd izgleda kao buvljak! Naročito subotom oko podne kada dođe proleće. Nesnosno je.
    Srećom uvek ima sporednih osunčanih ulica sa antikvarnicama i galerijama po kojima se može proći do odredišta. I gde nema prosjaka i niko ništa ne prodaje, nema kineskih kučića što kevću po trotoaru, kravati i piratskih diskova. I glavno – nema LJUDI.

    (btw. procenjuje se da bi do 2010. godine čovečanstvo moglo da dostigne 7 milijardi ljudi, što će biti najviše u istoriji. Otud gužva, previše nas je a gradovi postali tesni)

    Da li je problem u njima svima ili smo mi jednostavno – odrasli pa nam je dosta toga da se ništa u .rs zapravo ne menja – sem NAS?

    ps. Prosjačenje nije marketing kao ni naruženi zidovi i bandere kojekakvim plakatima.
    Ja jesam potrošač, ali ne volim bedu, i tako bi možda trebalo adresirati tu teskobu…

  4. Sloba 8. априла 2009. at 02:52

    Jedna jako lepa priča, meni posebno draga.

  5. Charolija 8. априла 2009. at 05:53

    Prodaju Kirbi, fotelje za masažu, oni pokrivači što i greju i hlade, idu kao alva, sve to za „tričavih“ par hiljada evra… a deca po ulici gladna. Ne možeš ni golubove po ulici da hraniš, a da se ne zapitaš da li bi to parče hleba nekome jadnom dečaku utolilo glad, bar malo. 🙁

    Drago mi je da ste se vas dvoje lepo proveli, ali tužna sam posle čitanja ove priče. Jadna nam zemlja. 🙁

  6. NikkiL 10. априла 2009. at 22:26

    Zaboravljamo draga moja, da uzivamo u malim stvarima… nije vise sustina ni u zivotu u gradu ni izvan njega, ni u kvadraturi ni u prirodi vec u nama samima. Koliko ljudi (ovde) istu takvu idilicnu atmosferu u svojim ususkanim kucama u predgradju ne primecuje i ne ume da uziva u njoj – u stalnoj ludnici i jurnjavi za novcem i radu od jutra do mraka… da bi se taj isti novac opet potrosio pa tako ukrug… Prosecan amerikanac ili kanadjanin nece da uziva u tome da uredi svoju kucu i posadi cvece u dvoristu, da svaku stvarcicu rasporedi onako kako zeli i uziva u tome – ne, on ce dovesti dekoratera da sve to uredi kao u casopisu. Sterilno uglavnom, bez licnog pecata. Ali po merilima i pravilima potrosackog drustva….i onda uleces u krug radi sto vise da bi sto vise imao da bi sto vise potrosio…

    Sa druge strane stepen empatije prema onima koji nemaju se opet znatno snizava ili svodi na puko ispunjavanje forme u situacijama kad je to ocekivano (opet radi zaokruzivanja imidza).

    A „marketing“ se nazalost u jednom broju slucajeva svodi samo na agresivni marketing proizvoda i advertajzing…nije ni cudo da je iritantno..

  7. Maja Vasic 11. априла 2009. at 08:04

    @drveni advokat novac je neophodna ali ne i ključna stvar. Trudimo se da uživamo maksimalno.

    @mmilan ne smemo dozvoliti da nam male zelene novčanice kvare zadovoljstvo već da nam omoguće da lakše dođemo do nekih stvari koje pričinjavaju zadovoljstavo ali i da zadovoljimo osnovne potrebe.

    @Miss Cybernaut sigurna sam da je u svim veći m sredinama tako, ali je izraženije u gradu nego u predgrađu ili na selu.

    @Sloba hvala tata 🙂

    @Charolija često ćemo sebi radije priuštiti neke velike i teško dostižne stvari nego najobičnije sitnice koje pričinjavaju veće zadovoljstvo.

    @NikkiL mi smo ovde još uvek u tim stvarima daleko od vas (Kanada i SAD) kome mnogi toliko teže ali ne znači da se tako neće živeti u bliskoj budućnosti. Treba ostati svoj i naći sitna zadovoljstva jer će nas novac i tehnologija progutati.

  8. reljasimicic 14. априла 2009. at 19:32

    Roditelj sam nekih 9 meseci.
    Kada pročitam ovakav post ono što mogu zapaziti je da svi uglavnom traže mir za svoju prodicu (neki su manje ili više svesni). Kako ja vidim stvari, apetitit prema novcu je nepresušan. Marketing je samo njegova posledica ,posebno kod nas gde sem trgovine ,nisam siguran koja grana privrede još radi (sem politike i noćne bravarije).
    Kao nacija, (većina) smo neumereni u masi stvari. Tako da jako brzo dopuštamo novim odnosima da upravljaju nama, a odbacujemo stare kao da nisu ni postojali.
    Porodicu je teško spasiti (ali moguće) od loših uticaja,jedino ako imamo tu vrstu socijalne inteligencije i dovoljnu samosvest.Trenutno pokrećem akciju kojom ću pokušati da edukujem(uz pomoć stručnjaka i volontera) roditelje o izgradjivanju estetskih vrednosti njihove dece, po mestima u okolini Novog Sada.Ne mislim da menjam svet, želja mi je da doprem bar do 10-ak dece.

  9. Rada Kon 3. маја 2009. at 19:15

    Mnogo je lep ovaj tekst. Uživala sam čitajući. Istovremeno me podsetilo da dugo nisam išla u grad u neobaveznu šetnju ili na Tvrđavu ili u bližu okolinu u prirodu, zajedno sa detetom, bilo-kakve utiske doneli. Potrebno je i važno osvrnuti se oko sebe i ovako razmišljati. Koliko puta sam se uverila da život čine male stvari. Hvala za ovaj divan post 🙂

  10. cyberdarosavac 10. јуна 2009. at 03:33

    Hvala ti.
    Hocu jos,jer toga tako malo ima.

  11. Saša Prudkov 4. јула 2009. at 12:48

    Lep tekst i vrlo istinit. Potpuno se isto osećam kao i ti i baš kao i ti neću da dozvolim da postanem potrošač i da žrtvujem svoj autentični život i pogled na svet zarad plastičnog raja koji mi ne treba. Imam nekoliko dobrih prijatelja na visokim funkcijama koji imaju ogromne plate, kola od firme i sve ostalo, ali zato rade bukvalno od 9 ujutro do pola 8 uveče. Imaju decu koju nikada ne vide i život koji nije njihov. Ne bih se nikada menjao sa njima. Većina ljudi ima izbor ali se boje da ga naprave, boje se da žive drugačije i da žele sitne stvari. Lako se zaboravi da su najlepše stvari u životu i dalje besplatne. Ja svaki dan gledam kako mi dete raste, čitam knjige, viđam se svaki drugi dan sa prijateljima, prošetam se kada hoću, ustanem kada hoću, radim kada hoću. Nemam ni peti deo para kao gore navedeni moji prijatelji ali zato imam ono što oni nemaju. Svoj život. 🙂

  12. Milko 4. децембра 2009. at 07:33

    Imaš dara za pisanje..bilo bi sjajno da više pišeš o emocijama, uz one tekstove o marketingu i internetu..;)

    što se samog teksta tiče..pa,svjesno ili nesvjesno,dala si odgovor…sve je u životu pomješano,igra svjetlosti i sjenki, sreće i tuge, zla i dobra..e sad, lijepo je kad se o tome nešto napiše, kaže, nacrta, odsvira..pa ona/j ko to pročita,čuje,vidi..osjeti baš tu emociju koju je osjetio i kreator tog nečega..;)

    pozzz

  13. Maja Vasic 4. децембра 2009. at 11:07

    @Milko
    Hvala na lepim rečima 🙂

  14. Jelena 2. децембра 2012. at 17:04

    Jako mi se svidja tekst.Tako je pun emocija i realan, veoma lepo pisete 🙂

Comments are closed.