Dnevnik jedne Cyber mačke

Tokom prošle godine sam napravila presek poslovnih aktivnosti kojima sam se bavila i od kojih sam zarađivala za život. Uporedila sam sve što je uloženo i postignuto - utrošeno vreme, znanje i troškove sa postignutim rezultatima - u prevodu koliko sam i šta radila a koliko zaradila. Posao mi je takav da radim kad ga ima a kad ga nema, opet radim jer ga sama sebi zadam.

Još krajem 2008. godine sam dobila ponudu da radim templejte za Vivvo CMS. Do tada sam se uglavnom bavila dizajnom a kodiranje je bilo na drugom mestu, ipak, s oduševljenjem sam prihvatila ponudu. Prolazilo je vreme i moji pokušaji da dam neki zadovoljavajući rezultat su bili prilično neuspešni, ne zato jer nisam dorasla poslu već zato što sam istovremeno radila i druge prethodno dogovorene projekte. Uvek je bilo posla, jedan za drugim, ili dva ili tri istovremeno. Sve do letos. Rekoh, dosta, ne može tako, radiš ili ovo ili ono, ne može obe stvari u isto vreme. Valjda me je do tada bio strah da odbijam poslove da ne bih bila na gubitku, šta znam.

Multitasking je loša navika - nije da su mi trebale sve ove godine da to shvatim, već je sve išlo svojim tokom. Letos sam napravila pauzu i skoro dva meseca nisam radila i nisam prihvatala nove poslove. Ustvari radila sam na sebi - učila sam, isprobavala, testirala i unapređivala znanje da bih kada počnem bila potpuno spremna i posvećena onome što sam izabrala kao primarni i prioritetni posao. Počela sam u oktobru i do sada imam dva templejta u galeriji (od kojih je najnoviji “featured”) i još nekoliko urađnih po porudžbini. Predivan posao u svakom smislu!

Pored toga, okušala sam se u još nečemu. Iako odavno znam da internet pruža ogromne mogućnosti za rad, tek sam nedavno isprobala i stock servise za prodaju grafike i fotografija. Da moj muž već duže vreme ne prodaje svoje radove na stock sajtovima i ne razmenjuje iskustva sa našim vrlo uspešnim stokerima verovatno bih i dan danas bila nepoverljiva prema ovom vidu zarade. Cifre se iz meseca u mesec polako povećavaju i to je odavno prestao da bude samo hobi. Nepoverenje s moje strane je definitivno nestalo pre samo nekoliko dana.

Na GraphicRiver sam se prijavila 30. decembra prošle godine, probrala neke svoje zaturene radove i napravila neke nove u Photoshopu i postavila ih na ovaj servis. Desetak dana kasnije pojavilo se prvih zarađenih 25 centi na mom nalogu. Onda još toliko, pa još par puta posle toga.

Na Shutterstock sam postavila prve radove 22. januara nakon čega su ih i odobrili, što je bilo moja ulaznica na jedan od najpoznatijih stock sajtova. Pravo iznenađenje je bilo kada sam posle samo dva dana u statistici ugledala pet prodatih radova! Onda sam se bacila na posao, više onako usput, ali sa namerom da popunjavam galeriju. Za sada imam 18 radova i 14 prodaja, a biće ih mnogo više.

Juče sam imala i prvu prodaju na servisu Dreamstime, a prvi rad je na ovom sajtu bio odobren samo dan kasnije nakon Shutterstock-a.

Da budem iskrena, ne očekujem ništa spektakularno, ali sam rešila da ovo za sada bude hobi, usputni posao kome ću se posvetiti. Ako nemate posao, a imate ideje i znate da radite u Photoshopu ili dobro baratate foto aparatom, šta čekate?

Prvi blog post sam napisala pre više od godinu dana. Dragan je bio taj koji mi je dao ideju i po njegovom nagovoru sam počela da razmišljam o tome. Nakon što mi je u nekoliko minuta pokazao kako se piše post i kako on vodi svoj blog dok smo neobavezno ćaskali, počela sam intenzivno da razmišljam o blogovanju. Nastao je Dnevnik jedne sajber mačke koji upravo čitate.

Istina je da sam ranije pisala redovnije pa vremenom sve ređe, i dalje napišem po neki tekst. Ne dinamikom kojom bih htela, ali bar po neki. Nemam neke velike planove za budućnost u blogovanju ali svakako mi nije namera da prestanem, jer materijala i ideja ima na pretek.

Onda sam pisala i pisala… Ali sam više vremena provodila čitajući druge blogove nego pišući svoj. I isplatilo se. Otkrila sam nove ljude, nove teme, sjajne blogere i zanimljive blogove. Svako jutro sednem za laptop i dok srčem kafu za razbuđivanje za pola sata pročitam šta moji omiljeni blogeri pišu. I tako započinjem dan.

Onda jedno pre podne krajem decembra prošle godine dobijem poziv od gospodina Marka Stjepanovića, glavog i odgovornog urednika internet izdanja kompanije Ringier Srbija, koji me pita da li sam raspoložena da pišem za Blic blog koji je u pripremi. Nakon razgovora o tome šta se od mene očekuje, s oduševljenjem sam pristala. Moram priznati da sam bila iznenađena i da mi i dalje iznad glave stoji pitanje “zašto ja?”. Kada je pokrenut novi Blicov blog, poslala sam prvi tekst “Kada se iz princeze pretvorimo u Pepeljugu“.

U samo par dana tekst je pokrenuo lavinu komentara i stvorila se prava diskusija o muško-ženskim odnosima iako je tema bila sasvim drugačija. Ne mogu vam opisati koliko sam se lepo osećala kada su čitateljke u komentarima pisale da im je tekst ulepšao dan, da će uraditi nešto lepo za sebe i koliko je diskusija daleko otišla. Drago mi je. Do trenutka kada pišem ovaj post, bilo je 117 komentara na tekst. WOW!

Vrlo brzo nakon objavljivanja, tekst se našao na drugom mestu najkomentarisanijih tekstova i među pet najčitanijih. Da li je to dokaz da ne damo na sebe i da smo počeli da pridajemo važnost onome kako se nosimo i osećamo ili za nešto drugo, ne znam. Samo znam da sam dotakla temu koja je pokrenula čitatelje na razmišljanje. Ako su nakon tog razmišljanja izvukli neke zaključke o sebi i svojim zadovoljstvima, za mene nema veće nagrade.

Sećam se jedne rečenice sa časa filozofije u srednjoj školi: “Čovek je srećan kada spozna samoga sebe”. Ne sećam se koji filozof je zaslužan za ove reči, ali su mi se urezale u sećanje. Ako je ovaj tekst nekome omogućio da bude korak bliže spoznaji samoga sebe, to je prava stvar - ostvaren cilj!

Pre tri dana dobila sam poziv od novinarke Blic žene, Mariote Vlaisavljević, koja me je zamolila da odgovorim na nekoliko pitanja. Odgovore na pitanja, kao i njenu reakciju na moj prvi post možete pročitati na portalu Blic žena. Hvala vam svima za ovoliku pažnju!

Ispričala sam svoju priču, to ću raditi i dalje. Ponovo doživljavam neke lepe trenutke koje mi blogovanje donosi. I još uvek me drži blog groznica. Svakako bolje nego svinjski grip.