U mom dvorcu živi veliki čovek

//U mom dvorcu živi veliki čovek

U mom dvorcu živi veliki čovek

Budim se pre nekoliko dana, a moje veliko mače, koje je spavalo pored mene u krevetu, sedi sa dečijom enciklopedijom u rukama i kaže „Mama vidi ovo…“ i počinje prstom da podvlači slovo po slovo u enciklopediji ispod nekog crteža, sričući: „D V O R A C – dvorac“. Ja zapanjeno gledam u njega, ostadoh otvorenih usta. Nastavlja sa drugim rečima „L I T I C A – litica“… Osetim kako mi se usne razvlače u najširi osmeh na svetu i nakon par trenutaka kada sam došla k sebi od sreće, osetim ponos! Razbudim se u momentu. Shvatam, moje dete počinje da ČITA. Mislićete, big dil! Za mene je to nešto fantastično, korak dalje u odrastanju mog mačeta, trenutak kada shvatim da napreduje više i bolje. Daje mi još više energije za dalje jer na njegovom licu vidim isti taj ponos i samopouzdanje. Vidim da sam uspela i da uspevam, kao roditelj!

Od tada slaže gomile knjiga svako veče, priprema one koje ćemo čitati pred spavanje, kaže „Hoću sve ovo da pročitamo“. Moj odgovor je da izabere samo jednu knjigu jer ne možemo sve pročitati odjednom. Međutim, on nastavlja „Ali hoću“. Kažem mu „ok, jednu po jednu, sve ćemo ih pročitati“. Učimo se strpljenju koje nam svima toliko fali. Učimo se organizaciji, od malih nogu. Ljubav prema knjigama usadio mi je moj otac koji je neprestano punio police knjigama i majka koja mi je do besvesti čitala. To je preneo i na mene, a ja  prenosim dalje.

Moje veliko mače podsetilo me je da sam jedno vreme previše gledala u ekran a premalo u knjige. Vraća me toj dobroj navici. Ponovo zajedno čitamo Ršuma, bajke, basne, dečije enciklopedije, Desanku Maksimović i sve one lepe reči koje su sjajni umovi napisali. I neprestano se smejemo stihovima koje ponavljamo bezbroj puta:

Leptirova uspavanka

Lulalo, lalalo,
papalo, spavalo,
krila sanjalo,
zamotavalo.
Vetri ga ljuljali,
od zla ga čuvali.
Dijalo, nijalo,
čauru svijalo,
u svilu povijalo.
Vetri ga ljuljali,
od zla ga čuvali.

Sunce zažudilo,
pa se probudilo,
među svilama,
među vilama.
Vetri ga ljuljali
od zla ga čuvali.

(iz poeme „Zlatni leptir“, Desanka Maksimović)

Da li i vi porastete kao i ja kada osetite toliki ponos?

Foto: Slobodan Vasić

Sviđa ti se članak? Podeli ga sa prijateljima.
By | 2017-12-03T13:28:23+00:00 mart 23rd, 2011|Nešto lično|7 Comments

About the Author:

Zaljubljenik u fotografiju, frilenserka u duši, veb dizajnerka, blogerka, urednica i idejni tvorac Foto IN zajednice, majka, supruga. Zabavljam se i razvijam radeći u stvaranju stock fotografije i videa već deset godina. Vodim foto studio za foto i video produkciju Fotostorm u Novom Sadu.

7 Comments

  1. Danijel Šivinjski 23. марта 2011. at 12:59

    Predivno Majo. Baš baš lijepo (;

  2. Maja Vasic 24. марта 2011. at 04:32

    Hvala ti 🙂

  3. Šapke 24. марта 2011. at 06:36

    Raskenjka me… :*

  4. Verkić 31. марта 2011. at 19:31

    Predivno!!!! Većina dece više neće ni da pogledaju knjige, zato uživajte!!!

  5. Nikolina 6. априла 2011. at 17:37

    Divno Majo, shvatam te potpuno, meni je jedno od najvecih „roditeljskih dostignuca“ za sada to sto sam od cerke napravila pravog knjiskog moljca… Isto tako sam joj ja citala svako vece (ponekad joj i sada citam tek onako ;)) onda ona krenula sama negde od 6.godine i od onda je u stanju da satima sedi i cita knjigu koja je zanima (i da krisom nocu pali svetlo u sobi da bi citala jos… ;)))

    Sad je mamin sin na redu, s tim sto sad mogu i da „outsoursujem“ citanje Andji, videcemo da li ce upaliti i kod njega 😉 Neverovatno je koliko malo deca citaju u danasnje vreme..i koliko neki roditelji ne obracaju paznju na to (svi su nesto kao mnogo zauzeti..)

  6. Worm's claws 15. јула 2013. at 11:39

    ^^..divno 🙂

  7. Rent a car Beograd 18. децембра 2013. at 07:30

    Prelepo, nema šta. Samo napred 😉

Comments are closed.