Dok sam se osvrnula oko sebe, prošle su godine, ja sam prevalila tridesetu, deca su porasla i krenula u školu a svet je nastavio da se menja i razvija ne vodeći računa o tome kako sam uspela da balansiram svo to vreme između privatnog i poslovnog života, svih obaveza, očekivanja i ciljeva.

U medjuvremenu sam prešla iz jedne poslovne sfere u drugu, tada nepoznatu ali izazovnu, učila sam, razvijala se i pokušavala da održim korak. Balansirala sam u nadi da ću pronaći fokusnu tačku i da ću reći da je to ono za čim tragam. Medjutim, kao da sam trčala za brzim vozom i pokušavala da uskočim u njega, kao da sam malo dete koje su pustili da u prodavnici igračaka izabere  samo jednu igračku.

Zatim sam stala. Zastala. Zapitala se. Pogledala duboko u sebe. Razgrnula sve one prašnjave informacije koje sam usput prikupljala. Setila se svih ljudi koje sam sretala, čije su se reči urezale duboko u moju svest. I sada ih slažem na police,  čistim, bacam ono sto mi ne treba, kao prolećno spremanje kada čistimo ormare. Ostavljam samo ono što zaista osećam da mi pristaje i da me ispunjava.

I pre nekog vremena, kada sam provirila iz mišije rupe u taj veliki novi svet u koji se zaputio onaj brzi voz iz gornjeg pasusa, čujem da me neko pita kako sam. Pita me baš u pravom trenutku. Osetim se pomalo postiđeno jer sam, menjajući posao, nekako promenila i naviku da blogu posvećujem zasluženu pažnju. I shvatim, da se nije promeni svet, već sam se menjala ja, ti, svi okolo i da smo se zapravo prilagođavali, jer promene se ne mogu zaustaviti. Mogu ih samo prihvatiti i pronaći način da iskoristim ono što volim i najbolje umem.

Zasukala sam rukave, jer me je i ovo prolećno sunce probudilo, i shvatila da ma koji posao radili, mi ostajemo i postajemo ono što jesmo. Učimo, širimo vidike, razvijamo se i rastemo. I nije ništa strašno da ako smo se bavili jednom temom, pređemo na drugu. Nije važno, sve dok smo spremni da učimo i da u tome budemo dobri ili čak najbolji, sve dok smo nekome inspiracija i sve dok nas inspirišu neki drugi hrabri i odvažni ljudi.
Sfera mog interesovanja se donekle promenila, ali sam ostala jednako radoznala i rešena da učim i radim, da idem napred.

Osećam da dugujem pratiocima i čitaocima ovog bloga objašnjenje jer su mi ukazali poverenje i posvetili mu pažnju. Zbog toga su ove reči tu da inspirišu i dalje i da dele iskustva onima koji žele da rastu, jer u današnje vreme kada su naši životi ogoljeni i javni, potreban nam je neko da nam pokaže da put kojim koračamo i nije toliko strašan i nepoznat.

Važnije je ono što jesmo i kuda idemo od toga koji posao obavljamo, i ako to radimo dobro, sve usput je samo alat koji nam pomaže da postignemo željeni cilj.

Sviđa ti se članak? Podeli ga sa prijateljima.