Danas imamo mnogo izazova sa kojima se nosimo na razne načine, pokušavajući da učinimo ono što je najbolje za nas, našu decu i porodicu. Dešavanja u proteklih par dana su povod za ovaj naslov i ovaj tekst – da li je igra Grand Theft Auto pogodna za decu mlađeg uzrasta? Prema mojim saznanjima – nije – i izričito sam protiv toga i u našoj kući je deca neće igrati. U vašoj radite šta želite, sami ste odgovorni za svoju decu.

Odgovorni smo za ponašanje svoje dece prvenstveno kao roditelji ali i kao članovi društva. Mnogi će biti glasni kada treba osuditi loše postupke tuđe dece ili komentarisati vesti o vršnjačkom i drugom nasilju među decom. Krivica se, kao po pravilu, svali na roditelje i porodicu a onaj koji ima svoje istomišljenike u virtuelnom svetu biće podržan i potapšan po ramenu. A kada ti isti roditelji pokušaju da utiču na ono što smatraju da nije korisno ili je čak loše po dete, naići će na osudu i kritiku.

Internet je transparentan, večan, informacije su javne i lako dostupne i svima nam daje priliku da iskažemo svoje mišljenje. A ako se to mišljenje ne dopadne nekome, što je sasvim očekivano i normalno, ta osoba lako može da komentariše i deli svoja zapažanja sa ostalima putem društvenih mreža, blogova i na druge načine. Informacije se šire brzinom svetlosti. I tako me je splet okolnosti, par statusa na Fejsu i članak uglednog onlajn magazina Netokracija čijeg su autora ovi statusi inspirisali, navelo da opširnije iskažem mišljenje na ovu temu što činim prvenstveno sa aspekta roditelja.

Pre nekoliko dana proveli smo dečiji rođendan kod dragih prijatelja u novoj i veoma lepo uređenoj igraonici za decu. Moja deca (8 i 10 godina) su neke igre prerasla i sada više vole drugačiji vid zabave i imaju drugačija interesovanja. U igraonici u kojoj smo bili postoji takozvani „Game Room“ sa uređajima za igranje video igara, u kojoj su moja deca provela gotovo ceo rođendan. Nakon dolaska kući, mlađe dete, koje inače nije neko ko rado i često igra video igre, oduševljeno priča o igri GTA koju je tada prvi put igralo u igraonici. Nakon toga, kreće priča o tome kako bi želeo da mu instaliramo ovu igru kod kuće, kako mu se veoma dopala i da želi da je igra.

U razgovoru koji smo vodili danima nakon toga, objašnjavam mu da to nije igra namenjena za decu njegovog uzrasta jer ima nasilja i sadržaja koji nisu primereni dečacima od osam godina. I nakon nekoliko dana, njegovo ubeđivanje se nastavlja a moj stav ostaje nepromenjen. Ovog puta smo zajedno na internetu potražili više informacija o ovoj igri, pregledali trejlere, ponovo porazgovarali o tome nakon čega je i sam shvatio zbog čega je neće igrati sa osam godina. I priča o tome je (za sada) završena.

Status na Fejsbuku o i igti Grand Theft Auto

Igraonici sam poslala poruku želeći da ih pozovem da se informišu o ovoj konkretnoj igri i rekla im da smatram da joj nije mesto u dečijoj igraonici. Njihova je stvar i odgovornost šta će dalje preduzeti. Pre toga objavila sam na Fejsbuku status u kome se pitam da li neko kontroliše kakvi se sadržaji plasiraju deci u igraonicama i izrazila negodovanje što je deci u okruženju koje bi trebalo da im ponudi bezbednu zabavu na raspolaganju ono što nije za njih preporučljivo. I sasvim očekivano, reakcije su razne.

Ubrzo nakon toga, čitam status svog Fejsbuk prijatelja i propratne komentare. Svako ima svoje mišljenje, to je sasvim očekivano. Zasmetalo mi je što je (možda) moj status bio inspiracija za članak koji je dobio ružan senzacionalistički naslov a u tekstu je generalizovano igranje video igara u kojima ima nasilja bez da se autor pozabavio činjenicama ili ih potkrepio konkretnim primerima ili nekim korisnim savetima. Posebno bih istakla da je ton teksta takav da pokušava da opravda igranje ove i sličnih igara a ni u jednom trenutku se ne osvrćući na uzrast dece o kojoj se govori. Što je još bitnije, autor je novinar čije je interesovanje, kako sam navodi, psihologija koju rado izučava u slobodno vreme i još uvek nije roditelj da bi mogao da piše sa tog aspekta. Šteta što ovu temu nije obradio mnogo bolje i time možda pomogao roditeljima.

 

Status na Fejsbuku, Grand Theft Auto

Status na Fejsbuku koji je bio inspiracija za članak na Netokraciji i za ovaj članak

Kako je Netokracija sajt koji vrlo rado čitam i pratim, ovakav tekst mi smeta najpre kao roditelju a zatim i kao nekome ko živi i radi na internetu već skoro 20 godina i dobro je upoznat sa virtuelnim svetom. Ovako veliki medij i ozbiljan magazin nosi i odgovornost prema svojim čitaocima. Izjavama koje su netačne, bez primera, činjenica i koje se baziraju na nekoliko statusa sa društvenih mreža ne postiže se ništa konstruktivno. A smatram da je ovo itekako važna tema i da postoje oni koji, sasvim suprotno, pokušavaju da edukuju i decu i roditelje a ne da ih osuđuju u pokušaju da učine ono što misle da je dobro. Ima li ovde bar malo istraživanja na ovu temu od strane autora? Rekla bih da nema.

„Čudom Interneta vest je stigla i do naših prostora, a zabrinuti roditelji brže bolje latili su se Facebooka kako bi podigli svest o ovom problemu, obavestili svoje drugove (takođe roditelje) te pozvali na linč igraonice koje su, ako mi verujete, danas prava retkost, a koje su iznedrile mnogobrojna prijateljstva, kumstva, terala nas da od džeparca popravljamo gazdine džojstike zbog izgubljenih partija, mesto gde smo videli prvi par sisa, ali se i zaljubili u sestru od ortaka.“
Netokracija

netokracija-gta

Tresla se gora, rodio se miš, od muve nastao magarac a hrabri krojač ubio sedam jednim udarcem.

Moram da napomenem da sam jedna od onih čija je generacija igrala Duke Nukem i Starcraft (i dan danas mi je Starcraft omiljena igra koju su mi deca poklonila za rođendan). Moj prvi posao bilo je otvaranje igraonice video igara još davne ’98 godine kada smo umreženi zajedno igrali igre satima, živeli u igraonici i družili se međusobno. Većina tih ljudi danas su uspešni programeri i ljudi koji rade u IT industrili a uz to i porodični ljudi. Mnoga moja poznanstva, kasnije i poslovi razvili su se zahvaljujući toj igraonici. I sve dalje od tada je išlo samo u pozitivnom digitalnom pravcu.

Starije dete (10 godina) je veliki fan Minecrafta i Skylanders-a i trenutno ga ništa drugo od video igara preterano ne interesuje. Često gleda tutorijale na YouTube-u na engleskom jeziku. Iz igranja ove dve igre proizašlo je mnogo pozitivnih situacija – engleski jezik govori veoma tečno, već drugu godinu za redom ide u kompjuterski kamp gde uče da prave kompjuterske igre i gde imaju dodira sa ljudima koji rade na tome, želja mu je da bude programer kada poraste i da pravi igrice, upoznat je sa našim uspešnim gejmerskim kompanijama, koristi skajp za komunikaciju sa drugarima, igra Minecraft u multiplejer modu, veoma je spretan u upotrebi tehnologije, voli matematiku i logičko razmišljanje mu je jača strana. Razvijamo njegov potencijal u tom pravcu i mi u porodici ali i školski radnici u njegovom okruženju. Dakle, igrice jesu sastavni deo naše svakodnevice, hteli mi to ili ne. A dužnost nas kao roditelja je da ih edukujemo, štitimo od loših uticaja koliko je to moguće i da se pobrinemo da nauče da razlikuju dobro i loše i da znaju gde je granica.

Kao neko ko igra video igre od svoje 16 godine, pa i dan danas, nisam protiv toga. Našoj porodici su svi uređaji na raspolaganju: kompjuter, laptop, Sony Play Station, Play Station Vita, pametni mobilni telefoni, digitalni tablet i pametni televizori. Isto tako su nam na raspolaganju i dvorište (živimo u kući u predgrađu), ulica, livada, igralište, bicikl, lopta i sve ostalo što život nudi. Prepliću se digitalni i realni svet jer nam je i kompletno poslovanje vezano za internet, kao i mnogim drugim ljudima današnjeg vremena. I pored toga, naša deca imaju ograničenja u pogledu korišćenja svih pomenutih uređaja, drže se dogovorenih pravila. Svaka porodica ima svoja pravila, kod nas je tako, kod vas – kako vi najbolje znate i umete.

Ako ste pročitali tekst, do sada ste mogli da zaključite da nisam protiv igranja video igara, danas se živi okružen tehnologijom. I kako je neko rekao, ako ne igra kod kuće, igraće kod drugara ili u igraonici. Slažem se. Moja je dužnost, kao roditelja, da decu naučim šta je dobro a šta loše ponašanje, kroz lične primere, kroz priču i savete. Smatram da za sve postoji svoje vreme, pa tako i za igranje pojedinih igara. Ne mogu da menjam svet, ali mogu da utičem na to u kakve će ljude moja deca izrastati. I mogu da dignem glas ako smatram da za malu decu nije primereno da igraju igru sa očiglednim nasiljem, psovkama, golotinjom, kakva je Grand Theft Auto.

Sutra kada budemo čuli ili pročitali da je neko nekoga prebio ili povredio, nešto ukrao, ili vršio nasilje nad drugima ili nad nečijom imovinom, bićemo šokirani, zgražavaćemo se i tražiti krivce u porodici, društvu, školi i okolini. Govorićemo kako je u „naše“ vremen bilo drugačije, mi smo to ovako ili onako. A da ne govorim tek o tome – moje dete neće tako raditi ili još opasnije – kada ja budem imao ili imala svoje dete ja ću….ili moje to tako neće moći…. i tako u krug. Često se setim majčinih reči: „Čekaj, imaćeš i ti svoje dete, pa ćeš onda videti.“

Odgovorni smo za ponašanje svoje dece prvenstveno kao roditelji ali i kao članovi društva. Mnogi će biti glasni kada treba osuditi loše postupke tuđe dece ili komentarisati vesti o vršnjačkom i drugom nasilju među decom. Krivica se, kao po pravilu, svali na roditelje i porodicu a onaj koji ima svoje istomišljenike u virtuelnom svetu biće podržan i potapšan po ramenu. A kada ti isti roditelji pokušaju da utiču na ono što smatraju da nije korisno ili je čak loše po dete, naići će na osudu i kritiku.

Brižni roditelji treba da tupe o nasilju u bilo kom obliku, kao što mnogi drugi tupe o mnogo banalnijim stvarima. Data mi je odgovornost u trenutku kada sam donela decu na svet, kao i svim drugim roditeljima. Niko vas ne sprečava da svojoj dajete sadržae koje želite, ja mojima najpre pokušam da obrazložim zašto sam protiv, ako treba i zabraniću.

Da se vratim na prvobitnu temu i ideju koja je dovela do pisanja ovog teksta, a to je igra Grand Theft Auto ili skraćeno GTA. Odmah da napomenem da je nisam igrala ali mi je poznata a i dodatno sam se o njoj informisala radi ovog članka. Ovo je jedna od najprodavanijih i najpopularnijih igara čiji igrači mogu da se oprobaju u ulozi kriminalca i lopova koji se slobodno kreću kroz grad, ubijaju, kradu, voze brzo. Koga interesuje više, može da potraži dodatne informacije širom interneta. Da biste pristupili delu zvaničnog sajta tvorca ove igre, Rockstar Games na kome možete dobiti više informacija, potrebno je da verifikujete da imate dovoljno godina.

Grand Theft Auto

Grand Theft Auto

Sve oni koji će osuti drvlje i kamenje na ovu temu, pravdati se već prisutnim nasiljem u crtanim filmovima, bajkama, video igrama, porodicama, školama, igraonicama ili šta već, pozivam da kažu šta je u ovoj igri toliko korisno za decu od 8, 10 godina ili mlađu? Kakvu poruku može da im pošalje u tom uzrastu?  Da li sam ja loš roditelj ako se protivim da u mojoj kući bude prisutan ovaj vid zabave? Da li je zaista neophodno da je igraju samo zato što je popularna? Volela bih da čujem i „zabludne roditelje koji tripuju da će im deca postati antihrist zbog GTA“. Jer da podsetim, povod za celu ovu priču je ova igra.

Sviđa ti se članak? Podeli ga sa prijateljima.