Sve češće se govori o frilensingu kod nas, sve je više ljudi koji se izjašnjavaju kao frilenseri, postoje i sajtovi koji se bave samo ovim temama, organizuju se druženja, kako na svetskom nivou, tako i u našem okruženju. Bilo je i vreme. Sve nas je sve više, jer se sve(t) menja, a i mi sa njim. Drago mi je, ja sam mama frilenserka i to već deset godina. Pre toga sam bila samo frilenserka.

Kada sam počela da radim kao frilenserka, bilo mi je teško da objasnim ljudima oko sebe čime se bavim, na koji način radim, kako zarađujem za život. A njima je bilo još teže to da shvate. Tada nisam imala svoju porodicu ni decu. Radila sam danonoćno, zarađivala sam veoma dobro za tadašnje prilike, nisam se (mnogo) žalila, neprestano sam učila i istrajala sam u tome da opstanem i da uvek imam posao. Ali nisam išla u kancelariju, nisam odlazila u firmu, nisam imala fiksnu platu, nije mi tekao staž, nisam odsustvovala od kuće u tolikoj meri da bi okolina mogla da razume da sam zaposlena, nisam imala kolege sa kojima bih u pauzama pila kafu. Nisam.

Imala sam vreme koje sam sama organizovala, mogućnost da radim kada mi prija, kada imam inspiraciju, koliko želim i koliko moram. A morala sam mnogo da radim, mnogostruko više od ostalih, jer nisam imala „sigurnu“ platu. Morala sam da naučim da posao pronađem, organizujem, vodim, radim, naplatim, promovišem i unapredim. Radila sam sa najrazličitijim ljudima i zanimanjima – sa menadžerima, direktorima, preduzetnicima, lekarima, poljoprivrednicima, malim i velikim, stranim i domaćim kompanijama i pojedincima. Sa mnogim običnim i neobičnim ljudima sa ove i one strane sveta. Uvek je bilo izazova, teškoća, novih iskustava i zabave.

Došla su deca – jedno pa nepune dve godine kasnije, drugo. I nastao je haos – balans u mom svemiru se narušio. Sastanke sam zakazivala telefonom dok deca plaču u pozadini, ili dok ih ljuljuškam u naručju i uspavljujem. Noći su bile za rad a dan za žongliranje porodičnim i poslovnim obavezama. Spavala sam između obaveza, kada i koliko sam stizala. Zdravlje je trpelo, živci su se tanjili, usput se dešavao život i okrutni trenuci koji ti nepovratno uzimaju one koji su do juče bili uz tebe.

Preživljavala sam dan po dan, uvek bogatija za novo iskustvo, dečiji osmeh, nova saznanja, rešenja do kojih bih došla. Ništa u dečijim životima nisam propustila i mnogo sam dobila. Svaku temperaturu sam spustila, svaki grip preležala zajedno sa njima, uvek ih poljubila za laku noć, propratila izrastanje novih zuba, gledala ih kako rastu i završavala dogovoreni posao.

Nedavno smo proslavili deseti rođendan mog prvenca. Deset godina je prošlo od momenta kada sam postala mama, od kada je ugledao svet, reče on: „Polako ulazim u drugu deceniju života“. Trgnula sam se, zamislila, osvrnula se, pomislila kako je ovo duboka i velika misao za malog čoveka pred kojim je život. Osetila sam ponos, neopisivu sreću, radost, slobodu. Moj mali čovek raste. Koliko sam ja porasla za to vreme, zapitala sam se? Da li sam uspela da ostvarim deo onoga što sam imala u planu? Deset godina je prošlo kao tren. Bilo je vreme da sumiram sve ono što sam postigla ali i propustila.

Vreme je da vidim gde sam bila, gde sam sada i kuda (želim) da idem.

Danas lično poznajem ili samo pratim u virtuelnom svetu mnogo mama frilenserki koje se bore sa svim izazovima koji im se nameću. I znam koliko im je teško, znam da mogu da pomeraju stene ako treba, znam da mogu da urade svaki posao koji im se ponudi kvalitetno, znam da će uraditi sve to a da njihova porodica ne oseti da im nešto fali. Isto tako znam da će se često pitati šta im je to trebalo, poželeće ponekad da odu na pusto ostrvo ili da budu kao ostale mame koje primaju platu i rade u nečijoj firmi. Osetiće često usamljenost, nemoć i strah jer je borba sa životom ponekad mnogo teška. Osetiće da je teret na njihovim leđima prevelik, da ne mogu više da ga nose i da su preumorne od svakodnevice koja im nameće veliku odgovornost prema sebi i okolini. I znam mnoge mame koje su danas uspešne žene, preduzetnice, savesne majke i supruge, veliki borci i inspiracija. Te mame i njihovi putevi su mi motivacija da sagledam poteškoće i pronađem rešenja za njih. Kada god se osetim nesigurnom, uplašenom i zbunjenom, pročitam njihove blog postove, ispratim njihove aktivnosti na društvenim mrežama, popijem sa njima kafu i podsetim se da iza njihovih velikih uspeha, bajkovitih putovanja i širokih osmeha stoji dugogodišnji rad, borba i ogroman trud, mnogo učenja i stalna potreba da rade na sebi.

Šta je frilensing?

Frilensing je opredeljenje, način života, odluka. To je više od izraza „sam svoj gazda“. Frilensing je moderan oblik rada. Današnji frilenseri mogu da biraju bezbroj načina za rad, mogu da se organizuju malo bolje nego što je to moglo pre desetak godina, imaju mogućnost da budu deo timova lakše nego pre, mogu da rade van kuće, na svom laptopu u bilo kom kafiću koji ima wi-fi ili da se pridruže kolegama u nekom od coworking prostora kojih je sve više. O negativnim aspektima ovog načina rada ne bih sada govorila.

Frilenseri imaju dva puta

Kada sam došla do tačke ključanja, do zida i kada sam imala osećaj da sam izgubila korak sa razvojem oblasti kojima sam se bavila jer sam više bila samo mama, supruga, domaćica a manje preduzetnica i radnica, rekla sam sebi STANI! Ustvari, vikala sam, jer sam pustila onaj glas koji sam dugo gušila u sebi. Nekako sam naučila da ne postoje problemi koji se ne mogu rešiti, odnosno postoje rešenja, problemi su samo usputne poteškoće koje dođu i prođu. I tako sam ponudila sebi dva puta, dva rešenja za koja smatram da su ključna u prekretnici svakog frilensera.

Prvi put i opcija je mogućnost da se zaposliš u već formiranoj ili nekoj novoosnovanoj kompaniji, da se priključiš nekom timu, da nađeš posao i da budeš zaposlena. Na ovaj način rešavaš više (nazvaću ih) problema odjednom – imaš stalan i koliko-toliko siguran posao, radno vreme, kolege, staž, pauzu za kafu, život kakav sredina (i dalje) očekuje i nameće da vodiš. Ovo je dobro rešenje za one koji ostanu bez ideja, podrške, strpljenja i opcija koje će ih navesti da se upuste u nešto novo, neočekivano, čak rizično i neizvesno. Isto tako može biti i koristan korak na putu ka kasnijem razvoju sopstvenog biznisa.

Druga opcija, mnogo teža i izazovnija, je da kreneš da menjaš dosadašnji način rada, da preduzmeš korake kojima ćeš razvijati sopstveni posao, da se razviješ u preduzetnika. Nemam čarobnu formulu i savet, ostavljam vama da o tome razmišljate. Mnogo je sadržaja koji su nam na raspolaganju na temu preduzetništva, startapa i razvoja sopstvenog biznisa. Mnogo je novih zanimanja izuzetno interesantnih i izazovnih, mnogo neistraženih oblasti – mnogo je mogućnosti i prilika. Mnogo.

Nijedna mama nije postala preduzetnica preko noći, iako to može tako da izgleda. Postala je preduzetnica onog trenutka kada je rešila da svu svoju snagu, znanje, rad i vreme posveti razvoju i ostvarenju sopstvene vizije. Bilo da je u pitanju porodični posao (kao u mom slučaju) ili ideja koju razrađuje nezavisno od svoje porodice, frilenser mama raste i razvija se u preduzetnicu. Njen put je težak, posao stresan, obaveze neverovatno velike, a vreme koje joj je na raspolaganju je faktor od najveće važnosti. Mama frilenserka će naučiti da vrednuje svaki trenutak u svom danu i da organizuje vreme tako da postigne svaku obavezu.

Tokom svih ovih godina shvatila sam da se bogatstvo ne meri količinom zarađenog novca, stečene imovine, popularnosti ili ugleda koju (misliš) da si stekla. To je sve prolazno, danas možeš da imaš sve a sutra ništa od toga. Bogatstvo je količina vremena koje možeš na kvalitetan način da utrošiš na sve do čega ti je stalo i da pri tom osećaš zadovoljstvo. Bogatstvo je trenutak u kome možeš da uživaš bez osećanja stresa, frustracije ili pritisaka. Bogatstvo je mogućnost da ljudima oko sebe omogućiš da uz tebe rastu, uče i napreduju. Bogatstvo su ljudi sa kojima voliš da deliš svoje vreme.

Mi mame znamo da nije lako postići sve obaveze koje imamo u toku dana a da pri tom budemo uspešne na porodičnom i na poslovnom planu. Ja sam često osećala da skrećem sa puta, da bauljam u mraku, da tražim smisao i fokus, pokušavam i ne uspevam, pravim iste greške. Pročitala sam mnogo motivacionih knjiga, članaka, blogova, posetila brojna predavanja, kurseve, konferencije,  okupljanja. I gde sam sada? Same sebi morate odati priznanje za trud onda kada uspešno završite dan, kada znate da ste završile obaveze, i kada ste skuvale ručak, obrisale prašinu, pripremile predavanje za sutrašnji dan ili zakazale poslovni sastanak. Ne tražite priznanje okoline jer ćete ga teško dobiti. Živimo, radimo i rastemo danas. I sve smo posebne i jedinstvene na svoj način.

Šta me je frilensing naučio?

Čini mi se da nikada nije bilo zabavnije i izazovnije raditi i baviti se biznisom bilo koje vrste nego danas. Mogućnosti su beskonačne, a ono što nas ograničava je samo naša želja i volja da iskoristimo trenutak. Ako nešto zaista želimo, učinićemo sve da u tome uspemo. Ipak, sve poteškoće, smetnje ili nedostatak podrške mogu da budu još jači pokretač. Mogu da budu i smetnja, kamen spoticanja, nešto što će nas naterati da pokleknemo. Danas žene imaju velike mogućnosti, treba da pokažu i veliku snagu i odlučnost. I da budu istrajne, da veruju u sebe i svoje ideje, da pomeraju sopstvene granice i da nikada, ali nikada ne prestanu da uče i rade na sebi. Sećam se reči jedne velike žene koja je drastično promenila svoju karijeru u najtežem trenutku svog života, imala troje dece, bila samohrana majka, upustila se u nove izazove i rekla mi: „Žena ne može da nema vremena za sebe, ona mora da ga nađe“. Ove reči često ponavljam sebi, a ta žena nije bila svesna koliki su uticaj te jednostavne reči imale na mene tada, ali i sada.

Pre par godina imala sam čast i priliku da pred studentima pričam o tome kako je biti frilenser u oblasti veb dizajna koji je u to vreme dobijao sve veću pažnju. Govorila sam šta su, po mom mišljenju, pozitivni a šta negativni aspekti ovakvog načina rada. Moje mišljenje po tom pitanju danas nije mnogo promenjeno, samo je obogaćeno novim iskustvima, usponima i padovima. Prezentaciju sa tog predavanja možete pogledati na SlideShare-u.

Ovaj tekst posvećujem svim vrednim i snažnim mamama, zaposlenim i nezaposlenim, koje se trude da od ničega naprave nešto, domaćicama, frilenserkama, direktorkama, profesorkama, radnicama. Frilensing me je naučio da cenim svoje i tuđe vreme, nađem način, pronađem rešenje, učim, saznajem, da mnogo dajem. I posle svih ovih godina, osećam zadovoljstvo, spokoj, mir. Postoji mnogo toga na šta ne možemo da utičemo, i što pre to shvatimo, biće nam lakše da se nosimo sa teškim trenucima. Isto tako postoji ono najvažnije na šta možemo da utičemo, a to smo mi same. Jer ako ne radimo na sebi, ako ne dajemo sve od sebe, nećemo dobiti mnogo od života. Svaki trud i napor će se pre ili kasnije isplatiti. Samo čekajte svoj trenutak i kada dođe, budite sigurne da ćete ga osetiti kao neopisivu sreću.

Da li si i ti #frilensmama? Kojim putem (želiš) da ideš?

Sviđa ti se članak? Podeli ga sa prijateljima.