Dnevnik jedne Cyber mačke

Budim se pre nekoliko dana, a moje veliko mače, koje je spavalo pored mene u krevetu, sedi sa dečijom enciklopedijom u rukama i kaže “Mama vidi ovo…” i počinje prstom da podvlači slovo po slovo u enciklopediji ispod nekog crteža, sričući: “D V O R A C - dvorac”. Ja zapanjeno gledam u njega, ostadoh otvorenih usta. Nastavlja sa drugim rečima “L I T I C A - litica”… Osetim kako mi se usne razvlače u najširi osmeh na svetu i nakon par trenutaka kada sam došla k sebi od sreće, osetim ponos! Razbudim se u momentu. Shvatam, moje dete počinje da ČITA. Mislićete, big dil! Za mene je to nešto fantastično, korak dalje u odrastanju mog mačeta, trenutak kada shvatim da napreduje više i bolje. Daje mi još više energije za dalje jer na njegovom licu vidim isti taj ponos i samopouzdanje. Vidim da sam uspela i da uspevam, kao roditelj!

Foto: Slobodan Vasić

Od tada slaže gomile knjiga svako veče, priprema one koje ćemo čitati pred spavanje, kaže “Hoću sve ovo da pročitamo”. Moj odgovor je da izabere samo jednu knjigu jer ne možemo sve pročitati odjednom. Međutim, on nastavlja “Ali hoću”. Kažem mu “ok, jednu po jednu, sve ćemo ih pročitati”. Učimo se strpljenju koje nam svima toliko fali. Učimo se organizaciji, od malih nogu. Ljubav prema knjigama usadio mi je moj otac koji je neprestano punio police knjigama i majka koja mi je do besvesti čitala. To je preneo i na mene, a ja  prenosim dalje.

Moje veliko mače podsetilo me je da sam jedno vreme previše gledala u ekran a premalo u knjige. Vraća me toj dobroj navici. Ponovo zajedno čitamo Ršuma, bajke, basne, dečije enciklopedije, Desanku Maksimović i sve one lepe reči koje su sjajni umovi napisali. I neprestano se smejemo stihovima koje ponavljamo bezbroj puta:

Leptirova uspavanka

Lulalo, lalalo,
papalo, spavalo,
krila sanjalo,
zamotavalo.
Vetri ga ljuljali,
od zla ga čuvali.
Dijalo, nijalo,
čauru svijalo,
u svilu povijalo.
Vetri ga ljuljali,
od zla ga čuvali.

Sunce zažudilo,
pa se probudilo,
među svilama,
među vilama.
Vetri ga ljuljali
od zla ga čuvali.

(iz poeme “Zlatni leptir”, Desanka Maksimović)

Da li i vi porastete kao i ja kada osetite toliki ponos?

Od danas u našem stokerskom portfoliju sija srebrna, dugo iščekivana ikonica (više od 2.500 prodatih licenci za upotrebu fotografija)! To je povod da se presaberemo, napravimo presek onoga što je (i kako) urađeno i još više zasučemo rukave. Sledeći cilj je zlato, više od 10.000 prodatih licenci.

Za sve ove godine (od 2005. godine) od kako je moj suprug krenuo da prodaje fotografije na stock sajtovima broj prodatih licenci za naše fotografije je rastao brzinom ranjenog puža, kao i broj fotografija u portfoliju. Tada je to bio samo hobi. Moram priznati da smo se dosta kasno počešali po glavi i shvatili da je i to posao isto koliko i bilo koji drugi i da može da donosi više nego dve prosečne plate i da je potrebno potruditi se, dobro promisliti i krenuti sa radom. Napravili smo nekoliko možda ludih ali i smelih poteza koji su se nakon određenog perioda pokazali kao ispravni (huh, da nisu bili ispravni, bio bi ovo jedan sasvim depresivan post).

Dragan Varagić je u svom tekstu napisao deo onoga što se izdešavalo u životu moje porodice u poslednjih godinu i više dana pa se neću ponavljati. Ono što je suština jeste da je splet okolnosti doveo sajber mačku u situaciju da se bavi sasvim nekim drugim stvarima koje imaju malo dodira sa desetogodišnjim zanimanjem kojim sam se do skoro bavila. Grebala sam, njuškala okolo, mesecima čeprkala po svemu što ima veze sa prodajom fotografija, načinima za povećanje prodaje - i sada s ponosom mogu da priznam da se isplatilo. Ali, nema stajanja!

Poslednjih godinu dana, tačnije od januara 2010. godine komercijalna (stock) fotografija je nešto što smo odabrali kao porodični biznis. Bilo je u početku klimavo, trema i frka. Ulazak u nepoznato me je još više plašio jer je ovo oblast koja zahteva i mnoge druge veštine od onih kojima sam do tada baratala. Kako je edukacija važan faktor u svakom poslu, bacila sam se na pronalaženje izvora informacija i upijala ih kao sunđer. Moje organizatorske sposobnosti koje su se do tada svodile na to kada klijentu isporučiti sajt, kada i kako organizovati porodične aktivnosti, kućne obaveze i gomilu drugih manje i više važnih životnih i poslovnih situacija, morale su da pređu na drugi, viši nivo.

Rezultati postignuti u prvoj polovini 2010. godine su pokazivali blagi porast u prodajama i najavljivali još veći rast. Međutim, ono što je falilo je fokus, cilj, pravac, veća posvećenost i naravno veće angažovanje. Vremena je bilo na pretek, inspiracije za izvoz, para za ulaganje u ograničenim količinama (iako to nije bio neki ograničavajući faktor, ipak vrlo neophodan). Biću slobodna da kažem da su brojne kolege stokeri, koji su već prošli trnovit put u ovoj oblasti, bili dokaz da vredi raditi ovaj posao. Tome sam pridodala i činjenicu da moraš uložiti da bi se isplatilo. Zasukali smo rukave, napravili kalkulacije, uložili u opremu, prostor, modele, scenografiju, podelili obaveze, počeli da koristimo maksimalno sve dostupne alate i zapeli. Naravno, rezultati su bili (vrlo) brzo vidljivi i opipljivi.

Druga polovina 2010. godine, tačnije period od jula meseca, od kako sam se u potpunosti predala ovom poslu donela je (ne)očekivane rezultate. Grafikon je počeo da raste i više nego što smo mogli da zamislimo. Kraj godine je ličio na pravu maratonsku trku zbog činjenice da je iStockPhoto, agencija preko koje prodajemo fotografije promenila način na koji fotografi i ostali saradnici ostvaruju zaradu, zadavši minimalan broj prodaja ostvaren te godine koji određuje sa kojim procentom ćemo započeti sledeću godinu. Bilo je komešanja, ali smo se navikli na nove uslove koji su se na kraju pokazali kao dobra motivacija. Prešli smo granicu koju smo želeli i u novu godinu ušli sa željenim procentom. Dakle, zaključak - posao koji je do tada urađen je bio solidan, hajdemo dalje, više, bolje.

Srebro je bilo sledeći cilj, što nije značilo veći procenat zarade, već mogućnost da portfolio raste za 360 fotografija mesečno umesto dotadašnjih 240 (koliki je limit za bronzane fotografe). Danas smo to i ostvarili!I ne stajemo jer nas čeka još mnogo posla, konkurencija je ogromna, nema vremena za čekanje, samo rad i trud.

Ovaj put je otvorio nova vrata, doneo nove mogućnosti, ostvareni su novi kontakti i saradnja sa raznim ljudima kojima su ovakve usluge potrebne. Još jedan uspeh je i saradnja sa časopisom “Roditelj i dete” čiju naslovnu i tri unutrašnje strane martovskog izdanja krase naše fotografije.

Prvi blog post sam napisala pre više od godinu dana. Dragan je bio taj koji mi je dao ideju i po njegovom nagovoru sam počela da razmišljam o tome. Nakon što mi je u nekoliko minuta pokazao kako se piše post i kako on vodi svoj blog dok smo neobavezno ćaskali, počela sam intenzivno da razmišljam o blogovanju. Nastao je Dnevnik jedne sajber mačke koji upravo čitate.

Istina je da sam ranije pisala redovnije pa vremenom sve ređe, i dalje napišem po neki tekst. Ne dinamikom kojom bih htela, ali bar po neki. Nemam neke velike planove za budućnost u blogovanju ali svakako mi nije namera da prestanem, jer materijala i ideja ima na pretek.

Onda sam pisala i pisala… Ali sam više vremena provodila čitajući druge blogove nego pišući svoj. I isplatilo se. Otkrila sam nove ljude, nove teme, sjajne blogere i zanimljive blogove. Svako jutro sednem za laptop i dok srčem kafu za razbuđivanje za pola sata pročitam šta moji omiljeni blogeri pišu. I tako započinjem dan.

Onda jedno pre podne krajem decembra prošle godine dobijem poziv od gospodina Marka Stjepanovića, glavog i odgovornog urednika internet izdanja kompanije Ringier Srbija, koji me pita da li sam raspoložena da pišem za Blic blog koji je u pripremi. Nakon razgovora o tome šta se od mene očekuje, s oduševljenjem sam pristala. Moram priznati da sam bila iznenađena i da mi i dalje iznad glave stoji pitanje “zašto ja?”. Kada je pokrenut novi Blicov blog, poslala sam prvi tekst “Kada se iz princeze pretvorimo u Pepeljugu“.

U samo par dana tekst je pokrenuo lavinu komentara i stvorila se prava diskusija o muško-ženskim odnosima iako je tema bila sasvim drugačija. Ne mogu vam opisati koliko sam se lepo osećala kada su čitateljke u komentarima pisale da im je tekst ulepšao dan, da će uraditi nešto lepo za sebe i koliko je diskusija daleko otišla. Drago mi je. Do trenutka kada pišem ovaj post, bilo je 117 komentara na tekst. WOW!

Vrlo brzo nakon objavljivanja, tekst se našao na drugom mestu najkomentarisanijih tekstova i među pet najčitanijih. Da li je to dokaz da ne damo na sebe i da smo počeli da pridajemo važnost onome kako se nosimo i osećamo ili za nešto drugo, ne znam. Samo znam da sam dotakla temu koja je pokrenula čitatelje na razmišljanje. Ako su nakon tog razmišljanja izvukli neke zaključke o sebi i svojim zadovoljstvima, za mene nema veće nagrade.

Sećam se jedne rečenice sa časa filozofije u srednjoj školi: “Čovek je srećan kada spozna samoga sebe”. Ne sećam se koji filozof je zaslužan za ove reči, ali su mi se urezale u sećanje. Ako je ovaj tekst nekome omogućio da bude korak bliže spoznaji samoga sebe, to je prava stvar - ostvaren cilj!

Pre tri dana dobila sam poziv od novinarke Blic žene, Mariote Vlaisavljević, koja me je zamolila da odgovorim na nekoliko pitanja. Odgovore na pitanja, kao i njenu reakciju na moj prvi post možete pročitati na portalu Blic žena. Hvala vam svima za ovoliku pažnju!

Ispričala sam svoju priču, to ću raditi i dalje. Ponovo doživljavam neke lepe trenutke koje mi blogovanje donosi. I još uvek me drži blog groznica. Svakako bolje nego svinjski grip.

Kako je lepo ponovo biti dete i verovati u Deda Mraza. Večeras sam od mog četvorogodišnjeg sina saznala da Deda Mraz pakuje poklone u kutije ali i u kese i da ih ostavlja ispod jelke, da dolazi u vrtić i kod bake i deke.
Kotrljali smo grudve po debelom snegu i bezuspešno pokušavali da napravimo glavu Snešku Beliću, odustali smo i ostavili taj zadatak za sutra.
Ušli smo u kuću smrznutih prstiju, rumenih obraza i mokrih nogu a sneg koji nismo uspeli da očistimo metlom sa čizama i jakni uneli smo svud unaokolo po tepihu u predsoblju. I osušio se. Onda smo skinuli svu mokru odeću i kape i rukavice na kojima su još uvek bile pahulje i stojali smo ispred pećke da se ugrejemo. To me je vratilo u detinjstvo kada sam se sankala u dedinom dvorištu i setila sam se tog predivnog osećaja zadovoljstva koje zima budi u detetu. Ponovo sam bila dete i osećala sam se predivno.
Moji dečaci su zaspali veseli i prepuni utisaka a ja se vraćam svojim obavezama. Rok za kraj posla se bliži i treba zapeti a ja sam srećna jer mi posao dozvoljava da radim kada mogu i hoću. I pored svih negativnih strana, divno je biti sajber-frilenser-mama jer bih u suprotnom propustila zadovoljne osmehe mojih dečaka i sve igre na snegu. Sneška ćemo završiti sutra i biće najlepši, a posao će biti završen na vreme.

Ono što svima, gotovo po pravilu, poželimo za praznike rođendane i druge važne datume je - dobro zdravlje. Koliko se zaista držimo nekih saveta je individualno ali mislim da je činjenica da svi koji sate provode pred kompjuterom imaju ili bi mogli da imaju ozbiljnih zdravstvenih problema.

Nisam nikakav medicinski stručnjak da vam pričam o tome šta je dobro a šta ne, ali sam nažalost iskusila na sopstvenoj koži loše strane sedenja za kompjuterom. Već deset godina je moj posao vezan isključivo za kompjutere, gledanje u ekran, kuckanje po tastaturi i dugo sedenje; sigurna sam i većini mojih kolega. Već više od 3 godine imam problem sa ukočenim vratom i ramenima. Prošle godine je kulminiralo toliko da mi se ruka oduzimala, vrat ukočio i sve to praćeno nepodnošljivim bolom. I najjednostavnije aktivnosti su bile teške ili gotovo nemoguće: podizanje ruke da se očešljam, obučem, operem sudove a da ne govorim o podizanju sopstvenog deteta ili ustajanju iz kreveta koje je bilo nemoguća misija.

Prošle godine sam konačno otišla kod lekara pa na RTG snimanje - početak spondiloze. OMG! Nije mi bilo ni trideset a već mi je lekarka rekla da su velike šanse da imam ozbiljnih problema kasnije u životu. Lekovi za bolove ne pomažu, nikakvi gelovi i ništa slično. Dobila sam inekcije, rock’n'roll! Više bole inekcije nego vrat, peče, užas.

Sve me je to prodrmalo i navelo da se vladam malo drugačije i da se pažljivije odnosim prema sopstvenom telu jer ne nameravam da menjam posao. To je značilo da sa tim mora da se živi i da se deluje preventivno da se ne bi desilo ponovo. Međutim, splet okolnosti koje su mi se desile u protekle tri nedelje me je doveo opet do istog stanja iako sam redovno radila vežbe. Doduše, ovog puta je bilo mnogo gore - glava neće da stoji na ramenima, neće ni levo ni desno. Inekcije sam ovog puta izbegla, mažem neku konjsku mast (stvarno se tako zove ) i dobila sam opet neki lek da zveknem - kao da popusti. I dalje sam uporna s vežbama, malo umerenije dok ne prođe upala.

Drage moje kolege koji provodite sate u istom položaju dok sedite za računarom, programirate, dizajnirate, kuckate po tastaturi:

• da li vam je stolica na kojoj sedite udobna?
• da li vam kičma stoji pravo dok sedite?
• da li trepćete dok gledate u monitor? Kada duže gledamo u monitor zaboravimo da trepćemo, suše se oči, zaboli nas glava (ovo su moja iskustva i saznanja, ništa stručno, ali sve rečeno od strane stručnjaka).
• Da li vam je tastatura u visini ruku u kojoj vam je zgodno da bez zamora kucate po njoj osam i više sati?
• Da li pravite češće pauze?

Razmišljala sam da li uopšte o ovome da pišem jer nije tema bloga niti sam, opet ponavljam, stručna da dajem bilo kakve savete. Ali, pošto se na greškama uči, najbolje na tuđim, možda nekom ovo i bude od koristi.

Odvojte 10 minuta dnevno da radite lagane vežbe - bar ono najmanje što možete učiniti za sebe: glavu polako pomerajte levo - desno i napred - nazad, pravite kružne pokrete ramenima i rukama. Posle svakog istezanja duplo duže odmarajte (na primer, podizanje ramena u trajanju od 6 sekundi, posle toga odmarate 12 sekundai pa opet ponovo). I to nekoliko puta dnevno. Nije opravdanje da nema vremena, to možete raditi i kada se umivate, svaki put kada ustanete sa stolice, kada pravite pauzu, pre spavanja i slično. Kada upala prođe, a u mom slučaju to traje i po mesec i više dana, vraćam se redovnim vežbama, imam udobnu stolicu na kojoj sedim i sto. Leđa su manje - više prava.

Želim vam da što više radite ali kvalitetno i ne zaboravite na svoje zdravlje, jer ako ga izgubimo, niko nam ga neće vratiti.

Na tu temu dobar tekst na sajtu Pregled: Spondiloza - Ukočenost leči pokret. Prenosim deo teksta sa ove strane:

“Lumbalni bol doživi takođe oko 80 posto ljudi tokom života. Uzrok je najčešće - nepoznat. Posle zalečenja može ponovo da se pojavi u roku od više nedelja, do nekoliko decenija. Lumbago traje od nekoliko dana, do nekoliko nedelja, a kod 9 od 10 pacijenata bol prestaje u roku od 6 nedelja.
….
Spondilozi su najpodložniji daktilografi, šalterski i kancelarijski radnici i druge slične profesije, zbog dugotrajnog sedećeg položaja, kao i oni koji obavljaju teške fizičke poslove. Intezivni treninzi takođe povećavaju rizik od degenerativnih oboljenja, kao i izloženost tela vibracijama.”

Iako je E-trgovina prošla pre nekoliko dana i vest je postala pomalo i bajata, ja sam još uvek pod utiscima i još uvek prebiram po glavi događaje i predavanja sa konferencije i razmišljam o ljudima koje sam tamo srela i upoznala.

Ovo je verovali-ili-ne moja prva E-trgovina! Do sada sam uvek imala “neki” razlog (bila sam trudna, bebci su bili suviše mali da bi ih ostavljala… a pre toga se ni ne sećam razloga). Ove godine sam čvrsto rešila da idem i kao pravi štreber sve isplanirala na vreme. Sve u svemu, sve je bilo na svom mestu - a moji sajber mačići pored mene sva tri dana pa mi je E-trgovina bila još lepša.

Najviše od svega me raduje to što je bilo dosta žena iz IT sveta ili žena koje imaju veze sa novim tehnologijama, internetom, društvenim mrežama i svim sajber inovacijama. Tako da smo upravo od tih sjajnih žena čuli isto toliko sjajna predavanja. Nada Bukinac, Tatjana Lukić, Dragana Đermanović i Jelena Jovanović su samo neke od žena koje su imale odlična i zanimljiva predavanja. Uvek me raduje kada se žene aktiviraju i kada obore s nogu publiku i slušaoce, a to se upravo i desilo u slučaju pomenutih dama.

Fotografija preuzeta iz Flickr galerije Jelene Jovanović

Naravno, ništa lošiji nisu bili ni muškarci, čak su me pojedina predavanja oduševila - fenomenalno predavanje koje je na mene ostavilo veliki utisak je predavanje Vladimira Živaljevića koji je bazirao svoju prezentaciju na ličnom primeru, konkretnim ciframa i javno prezentovao informacije kakve, sigurna sam, retko gde možemo čuti (Case study). Odlično predavanje Eniac-a, Dragana Varagića, Borisa Krstovića, Miloša Vučića i Dušana Kaličanina (sjajno organizovano predavanje).

Svo vreme predavanja čulo se kuckanje po laptopovima, cvrkutalo se a predavanja su se mogla pratiti i strimingom. Već za vreme predavanja tim sajta ITdogadjaji.com je pripremao post o temi o kojoj se upravo priča. Svaka čast na ažurnosti!

S obzirom da sam na E-trgovinu išla bez nekih velikih očekivanja, doživela sam predivno iskustvo, čula odlična i vrlo korisna predavanja i upoznala neke nove zanimljive ljude.

Fotografija: Milan Tomin, www.prodajlako.com

Sa aspekta web dizajnerke, ovo je  iskustvo koje će mi pomoći da bolje razumem tržište i nove alate i tehnologije koje su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa poslom kojim se bavim. Već imam na umu neke ljude iz blogosfere i sajber sveta koje bih volela da vidim u čujem u svojstvu predavača na sledećoj E-trgovini, i neke koje bih ponovo volela da slušam…ali, reći ćete, “pa šta”. Ko zna, možda mi se neka želja i ispuni.

Ono što mi se posebno dopalo su tematski organizovana predavanja koja su se nadovezivala jedna na druge. Za sve ostalo nemam zamerki (osim malobrojnog osoblja u “Maloj gostioni” koje nije moglo da postigne da opsluži toliki broj gostiju). Bez obzira na sve, definitivno se vidimo i sledeće godine jer je ova konferencija nešto što se NE SME propustiti.

Danas sam obula svoje bele cipelice koje sam kupila prošlog leta, našminkala se rutinski, stavila pola starog hleba i flašicu od pola litre vode u tašnu i otišla sa malim piletom u grad da hranimo golubove. Obećavalo je da će biti lepo popodne - i bilo je. Idila. Nas dvoje sami, sunce, toplo, njegov smeh i radost zbog kojekakvih sitnica koje, mi veliki, često uopšte ne primećujemo.

Vozili smo se autobusom, to je poseban doživljaj. I to - “naopačke”. Uz sve moje napore da mu objasnim da su samo sedišta okrenuta na drugu stranu, vožnja “naopačke” je ostala misterija. Polako do suncem obasjanog Miletića, gomila golubova i osmeh na njegovom licu - neprocenjivo zadovoljstvo. Konačno smo sami, posvećeni jedno drugom. Mrvicu po mrvicu, strpljivo sam čekala da potroši sve zalihe starog hleba koje su mogle da stanu u jednu žensku torbu. Onda smo promenili lokaciju i klupu, trčali po stazi pored pozorišta diskutujući o toj ogromnoj beloj zgradi. Okolo je cveće, šarenilo… Ma divno je, šta da vam kažem, sve je na svom mestu, sve je veselo, osunčano i baš kako treba.

Ali, ne može priča da bude savršena. To ne ide tako. Ustvari, on se proveo sjajno, to su potvrđivali njegovi rumeni obrazi i neprestan smeh.

Moje mrgođenje je počelo već kada smo sedali u autobus kada mi je vozač strpljivo, nakon što sam mu dala novac za kartu, rekao da treba još deset dinara. Ok, rekla sam, ne vozim se autobusom i ne znam koliko košta karta. Poslednji put je koštala 60 dinara, ja sam dala 70, u slučaju da je poskupela. Ali, prevarila sam se, sada je 80 dinara. Pa to je litra goriva, pomislila sam! U samo jednom pravcu. Ok, zadovoljstvo je sada bitnije. Dodala sam još deset dinara.

Milion pitanja usput, i milion odgovora. Izašli smo iz autobusa kod Futoške pijace. Gužva, svi nešto nude, saleću me, samo što mi ne gurnu tri para čarapa za sto dinara u tašnu. Deca na svakom ćošku sede musava sa činijicom ispred sebe i po kojim gvozdenjakom. Mama, šta radi ovaj dečak, zašto drži bebu?

Gorak ukus. Kako objasniti detetu koje je ušuškano u svom toplom i veselom svetu da nisu sva deca srećna? Pokušala sam i nekako mu objasnila, dečijim rečnikom, da me razume. Odneo mu je nekoliko gvozdenjaka i obojica su se nasmešili i bili zadovoljni. Ja sam u tom trenutku bila i ponosna i tužna.

Kada smo potrošili hleb s početka priče ugledao je balone, one velike koji se šarene i zbog kojih roditelji obilaze taj deo u širokom luku. Ali, hajde, bili smo u karantinu mesec dana dok nismo preležali dečije bolesti pa sam progutala i prišla balonima. Izabrali smo dva. Jedan za njega i jedan za batu. Čika nije hteo da spusti cenu, kaže ne može! A da se inatim - ne vredi - rastužiću dete. To je bio njegov obećani dan. Dok sam vadila novac iz novčanika, pritrčava mi žena i moli me da pomognem deci u Zvečanskoj kupovinom uskršnje čestitke ili časopisa Maštarije. O Bože, sirota deca. Kada su deca u pitanju, slaba sam. Kupujem čestitku, iako imamo i mi našu decu u Domu i našu Sigurnu kuću i naš Dom u Veterniku i…..

I pored svega večeras čujem iskustva jedne bliske osobe sa prezentacije Kirbi usisivača od dve ipo hiljade evra koja je trajala tri sata i za vreme koje menadžerke, direktori i kojekakvi eksperti ubeđuju ljude da kupe spravu koja život znači i bez koje se ne može a deca na ulici prose, ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem.

Stvarno sam slomljena. Mi smo postali potrošači, ne ljudi. Saleću nas trgovci, svi bi samo pare da uzmu. Zato je sada marketing toliko došao do izražaja. To je postalo glavno zanimanje. Maratonska trka, pa ko je izdržljiv izguraće, ko nije, ostaće na početku ili će ga drugi pregaziti.

Da li je moguće da nam je svaki trenutak vezan za novac? Kažu ljudi da je u gradu lepše i bolje, da je lakše živeti u stanu. Svi bi da žive u garsonjerama od 38 kvadrata i da budu srećni. Misle da će biti gospoda. Onda se pitaju zašto su nezadovoljni, svi se nešto žale, hoće ovo i ono, nemaju para i slično.

I na kraju priče, izlazim iz grada, samo desetak minuta vožnje i isto toliko kilometara dalje. Dvanaest procvetalih višanja u mom dvorištu i jedna trešnja, zelenilo, narcisi pored kapije, lale i đurđevci će se otvoriti za koji dan. Mir. Na ulici se deca smeju i igraju, komšije razgovaraju, svi su veseli i nasmejani. I niko me ne ubeđuje da nešto kupim. Nema reklama i oglasa, ne saleću me i ne traže da potrošim novac i kupim koji trenutak zadovoljstva. Divno je.

Da li sam spavala svo ovo vreme? Ne uklapam se nekako, svi prebrzo žive a ja se opirem. Ne želim da budem samo potrošač jer je tako lepo u mom dvorištu kada procvetaju voćke i kada sve ozeleni. Volim svoj posao i zahvalna sam što ga imam i što mogu da uživam u svemu i budem sa mojim malim pilićima. Bez obzira na sve, opet ćemo hraniti golubove i opet ćemo se voziti “naopačke”, daćemo dečaku gvozdenjake a balone ćemo možda i obići. I biće nam opet lepo.

Prošlo okupljanje OpenCoffee Club-a sam propustila, ali ovo prekjučerašnje nisam! Bila sam uzbuđena što ću upoznati nove zanimljive osobe! i isplatilo se. Uživala sam u društvu i bilo mi je drago videti osobe koje dugo vremena nisam srela. Neću ponavljati ono što je već rečeno ali ću svakako ovaj post začiniti sličicom nas tri “blogerke” koje smo svo vreme pretresale priče i događaje iz  iz cyber sveta (znam da mi Dragan neće zameriti što sam uzela njegovu fotku). Ostale fotografije pogledajte na FaceBook grupi.

Od kada sam svakodnevno počela da koristim Netvibes, FaceBook, Twitter i da (zaista) pratim dešavanja u cyber svetu, potpuno sam promenila način na koji vidim druge ljude sa kojima svakodnevno komuniciram (u pozitivnom smislu). Upoznati te ljude sa druge strane ekrana je ostavilo toliko snažan utisak da sam morala da podelim emocije sa svima vama.

Možda se nije se ništa specijalno desilo ako ste pasivni posmatrač, ali okupiti ljude koji se bave istim poslom kao i vi ili poslom koji ima dodirnih tačaka sa onim čime se bavite je zaista divno. Nadam se samo da ću sledeći put imati prilike da razmenim iskustva i sa ostalim prisutnim članovima sa kojima se ovog puta nisam mnogo družila jer smo bili daleko jedni od drugih. Web dizajneri, web developeri, programeri, web preduzetnici, blogeri, PR profesionalci i ostali profili koji imaju veze sa webom na jednom mestu!

Koliko god loših strana imale socijalne mreže i to što je zbog njih naš kompletan život na raspolaganju “velikom bratu” toliko ima i pozitivnih strana. Osim što smatram da su lična poznanstva sa osobama sa kojima svakodnevno provodimo vreme u virtualnoj zajednici neprocenjivo iskustvo, verujem da su to mnogi novi počeci koji će doneti nove projekte. Jer, toliko kreativnosti, znanja, ideja i iskustava na jednom mestu može samo da nas napuni pozitivnom energijom i da nam da elan za neka nova velika dela koja tek treba da budu učinjena.

(Na)čula sam za interesantan projekat ProdajLako.com, podsetila se projekta koji već duže vreme uspešno funkcioniše Beba Dolazi, upoznala harizmatičnu i dinamičnu Draganu Đermanović, interesantnu i vedru Jasnu Kamatović, videla i ostale kolege i saradnike (izvinjavam se, ali nisam svima upamtila imena). Nadam se da će sledeće druženje biti jednako posećeno i da će ženski deo imati pojačanje.

Ljuta sam! I ovaj članak nema veze ni sa web dizajnom ni sa bilo kakvim tehnologijama. Ima veze sa besmislenim procedurama, sa našim lošim zdravstvenim sistemom i sa našim “evropskim standardima” u zdravstvu.

Opet kažem, ljuta sam i razočarana, očajna i tužna jer je naš zdravstveni sistem toliko loš da i kad imaš i hoćeš da platiš - ne možeš - a čak ni kao pacijent koji je hitan slučaj ne možeš da dođeš do uputa i izveštaja jer su procedure besmislene i stroge jer se za redovan specijalistički pregled čeka po mesec i više dana da bi se dobio papir sa kojim možeš da ideš dalje. A bez papira neće niko ni da primi pacijenta, jer, zaboga, takav je protokol, bez obzira na hitnost.

U Kamenicu aparat stiže u martu, u pokrajinskoj bolnici ne primaju preko reda čak ni ako platiš, prioritet su ležeći pacijenti, redovno i hitno se čeka po dva meseca, privatno se takvo snimanje ne radi u Novom Sadu, a put do Beograda je dalek i težak za pacijenta.

• Hoćemo u Evropu a ne možemo da stignemo do lekara kada nam je hitno potreban?
• Da li moramo da tražimo “vezu” na više strana pa ko uspe nešto da uradi?
• Šta će mi ta divna Evropa i evropski standardi kada su procedure toliko mučne i besmislene da se više vodi briga o protokolu nego o ljudskom životu?
• Da li ćemo, kada stignemo u tu Evropu, ceniti život malo više?
• Da li će nam ulazak u Evropu obezbediti kvalitetnije lečenje bez čekanja?
• Za čega idu pare koje plaćamo za zdravstveno osiguranje?
• Da li mi je za sve potrebna “veza”?
• Da li treba da uposlim još petoro ljudi da pomognu jednom?

Na samu pomisao da mi se može dogoditi da se razbolim mi se steže želudac. Čini mi se da u ovoj državi ne smemo biti bolesni.

Ljuta sam i pitam stručnjake, doktore i političare koji su smišljali procedure i doneli zakone - koliko treba da bude loše da bi se nešto promenilo na bolje, da bi se smanjile liste čekanja, da bismo svi mogli da dobijemo pomoć onda kada nam je potrebna?

Pre par dana sam ušla u novi projekat. Veliki projekat je u pitanju i veoma se radujem. Prisustvovala sam za sada na dva sastanka i upoznala klijenta i tim sa kojim ću raditi.

Raduje me što sam izabrana za deo tima jer je retkost u današnjim uslovima raditi na ovaj način odnosno raditi svoj posao i ne razmišljati o ostalim poslovima vezanim za izradu sajta (koordiniranje, programiranje, marketing, kodiranje…). Videćemo kako će sve izgledati.

Veliko je olakšanje raditi samo deo projekta jer se u potpunosti posvećujete zadatku i fokusirate se na određene delove projekta, pratite faze razvoja. Sve je tačno definisano, svako zna i radi svoj deo posla a rezultat je zaista sjajan.

Rad u timu je dragoceno iskustvo i zaista je nešto što veoma prija, doprinosi ličnom razvoju i omogućava sticanje novih iskustava i veština.